Кривокапић: Осим - људина и тренерчина

ДА ли се сећате Миодрага Кривокапића (6. септембар 1959, Никшић)? Горштак меког срца, кремен-камен центархалф Црвене звезде, репрезентативац који није знао за пораз, који је на Острву изградио и играчку (Данди јунајтед, Мадервел) и тренерску каријеру (Селтик).

Почели сте у Сутјесци, у то време је било тешко стићи до Прве лиге, па сте војевали на друголигашким теренима?

- Четири године смо играли у Другој лиги, група Исток, али је конкуренција била таква да нисмо могли до елите, иако смо имали солидну екипу и талентоване играче.

Како сте стигли у Црвену звезду?

- У Звезду је требало да пређем 1982. године, али ми је Констатин Зечевић, када сам дошао на "Маракану", рекао да нисам слободан играч. Шта се догодило? Ја сам за Сутјеску потписао негде у септембру-октобру, а постојало је правило да када потпишеш у току сезоне, аутоматски ти се уговор продужава за још годину дана. Тако да сам се вратио у Никшић, а у црвено-белом дресу заиграо у сезони 1983/84.

Пет година на "Маракани", две титуле и један Куп маршала Тита?

- За оно време, када је наша лига била међу најјачима у Европи, то је добар скор. Јер, Партизан, Динамо и Хајдук су имали заиста јаке саставе, али и остале екипе су имале завидан квалитет. Нисам незадовољан.

Шта је обележило то време, чега се најрадије сећате?

Прочитајте још Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

- Пре свега, борба за место у тиму. На пример, ја сам играо у Тузли и чувао Мерсада Ковачевића, а три дана касније је играо Банковић. Били су ту и Јуришић, Милетовић, такође сјајни штопери. Требало се изборити за место међу првих 11. Почео сам код Гојка Зеца, али сам, да тако кажем, процветао, постао играч код Велибора Васовића. Он је био тип тренера-менаджера, а имао је за сараднике сјајног човека Владицу Поповића, правог господина, и искусног Војкана Мелића. И све је беспрекорно функционисало. А увек ћу памтити када је Васке изјавио: "Криви је бољи играч него што сам ја био". Наравно да то није тачно, али ме је та изјава изузетно мотивисала. Звезда, наравно, остаје моја велика љубав, а не могу да заборавим ни наше навијаче који су нас пратили на свакој утакмици и били жесток ветар у леђа.

Ваш други дом је Шкотска, а први клуб Данди јунајтед?

- Играла је наша репрезентација те, 1983. године, против СР Немачке у Бремену (1:1), добро сам чувао опасног Рудија Фелера, па је у Немачкој освануо наслов: "Кривокапић као полицајац". Тада ми се јавио покојни Бата Булатовић и питао да ли бих ишао у Шкотску. Данди јунајтеду је био потребан центархалф, а мени је позив звучао атрактивно јер је тај шкотски клуб на европској позорници играо против Хајдука из Сплита, Радничког из Ниша, Барселоне... Отишао сам у Лондон, веза је био др Мирољуб Стојковић, који је радио за "Страту". Ја сам одиграо две утакмице, а био сам спреман као звер јер смо у Звезди већ почели припреме. Сећам се, заменик председника клуба ме је прегледао и усхићено констатовао: "Никада нисам видео спремнијег играча". И одмах сам потписао уговор.

У Дандију сте остали пуних пет година (преко 100 утакмица)?

- Било ми је супер. Шкотска је мала, на утакмице смо ишли на дан утакмице, није било карантина. Доручкујеш код куће, отпутујеш, одиграш и вечераш са породицом у свом дому. Имали смо добар тим, били углавном одмах иза Селтика и Глазгов Ренджерса, такмичили се у Купу УЕФА. Остаје ми једино жал што нисмо освојили Куп, изгубили смо у продужетку финалног меча од Мадервела са 4:3.

Прочитајте још Јовица Николић: Ђелмаш ми није намерно сломио ногу

А Мадервел је управо био ваш следећи клуб?

- Дошао сам у Мадервел у 29. години, најбоље време је било иза мене, али како нисам имао проблема са повредама, играо сам добро. Што потврђује да сам у Премијер лиги Шкотске играо до 38. Скоро три године сам носио дрес Мадервела, а у сезони 1993/94. одиграо сам чак 42 утакмице. Са 25 година, да не поверујеш. За те три године, једном смо били други, једном трећи, и то су највећи успеси у историји клуба.

Репрезентативац сте били пет пута, радовали сте се у Турској (3:2) и Велсу (2:1), па чак и у Шпанији (2:1), а ремизирали сте против Италије (1:1) и у СР Немачкој (1:1)?

- Поносан сам што нисам изгубио играјући за репрезентацију. Носио сам најдражи дрес пет пута, нисам незадовољан јер је конкуренција била страшна. Да само поменем Радановића, Хаджибегића, Јозића.... Поносан сам и што ми је селектор био Ивица Осим, људина. "Шваба" је био тренерчина, зналац и педагог. Био је нешто посебно, а игру је имао у малом прсту. Играо сам и за олимпијску репрезентацију коју је водио Иван Топлак, још један стручњак врхунског кова. Како да не будем задовољан, заиста сам испуњен, а једини мали жал је што нисам осетио чари европског и светског првенства.

У Звезду сте се вратили 2003. године и били помоћник Зорану Филиповићу?

- Позив из Звезде је дошао као кец на десет. Због деце, школе, хтели смо да се вратимо. Без обзира на то што су и Балша и Матија добро говорили наш језик и што су знали и ћирилицу и латиницу, за шта је најзаслужнија моја супруга Биљана, која је све држала под контролом. Тада је Бошко Ђуровски преузео Раднички из Обреновца, а ја сам заузео његово место у стручном штабу Зорана Филиповића. Никада нећу заборавити те лепе дане.

Ипак, нисте се дуго задржали, а Острво је за вас изгледа судбина, стигао је позив великог Селтика?

- Управо тако. Крис Мекарт, с којим сам једно време играо у Мадервелу, иако је доста млађи, постао је директор Академије Селтика. Како је увек говорио да сам ја био један од највећих професионалаца с којима је играо, то очигледно није заборавио па је контактирао са мном и позвао ме да радим у школи фудбала. Признаћете да је то био позив који се не одбија.

Од јула 2008. сте у фудбалској академији шкотског гиганта, како вам то успева?

Прочитајте још Звонко Варга: Направио сам глупост века

- Ето, десета је година како радим с младима. Сада се водим као тренер играча испод 19 година, али када се пише моје звање, стоји - тренер свих категорија. Радио сам и са децом од 13 и 15 година, али имам и индивидуални програм. Шта да вам кажем, и у Никшићу и у Београду увек су ме одржавали ред, рад и дисциплина. Наравно, и коректан однос са свима. Тако је и овде у Селтику. Увек сам се уздао у себе, нисам тражио помоћ са стране или не дај боже протекцију. Тако сам васпитиван. Зачудићете се када вам кажем да је мој отац први пут гледао како играм фудбал када сам у дресу Звезде играо у Никшићу. А имао сам 26 година.

Какав је један радни дан у Академији Селтика?

- Школа је у околини Глазгова, у Ленкстауну. Први тренинг је ујутру од пола осам до девет, следи доручак и одлазак у школу. По повратку је ручак, а онда се раде домаћи задаци и учи па следи поподневни тренинг. Онда одлазе кућама. На тај начин, време се паметно троши, деца завршавају школу, али су и посвећена фудбалу. Дакле, имају девет тренинга седмично, субота је слободан дан, а недељом се играју утакмице.

Да ли сте размишљали о раду са неким првим тимом?

- Рад са професионалним клубом ми је често у глави, али време лети, бојим се да је моје време прошло. Профи лиценцу имам још од 2004. године, али ето, деца су изгледа моја судбина. Не жалим, наравно, увек се сетим оне реченице Миљана Миљанића: "Учио сам децу, а у ствари највише сам научио од њих".