Бранко Рашовић: Нисам добио шансу у мом Партизану

БРАНКО Рашовић (11. 4. 1942, Подгорица) је од оних штопера за које можете да тврдите да би данас били бољи него што су били јуче. Јер, уз висину (187 цм), скочност и храброст, поседовао је и знање, које превазилази лимите одбрамбених играча.

о Почели сте да трчите за лоптом у Подгорици, где сте и рођени, наравно, у екипи Будућности (преко 100 утакмица).

- То се некако подразумевало, заиграо сам 1957/'58. за омладинце, први уговор сам потписао две године касније, дебитовао са 18 година...

о Мало ко зна да сте у омладинском узрасту били најбољи, али на месту центафора, и да сте волели и да дриблате.

- Још док смо играли на ливадама, па мали фудбал за школу и на многобројним турнирима, тресао сам мреже као од шале, а заиста сам био и одличан дриблер. Међутим, онда сам одједном ижџигљао и тренер Шпиро Мугоша ме је вратио на место центархалфа. У то време никоме није падало на памет да противречи тренеру, подразумевало се да слушаш, ћутиш и радиш. То је био и део кућног васпитања. Тако сам се и ја понашао. Али време док сам био нападач ми је много помогло касније у каријери, јер сам знао како да чувам најистуреније играче, познавао њихове кретње, како реагују...

о Изјавили сте својевремено да бисте више постигли као задњи везни, јер вам је та улога највише одговарала?

- То ми је била жеља. Мислим да бих боље искористио своје знање и да бих направио још бољу каријеру. Јер, у моје време центархалфови се нису убацивали, узмеш лопту и додаш је првом до себе, па назад на своје место.

Прочитајте још Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

о Како сте дошли у Партизан?

- Те, 1964. године, ја сам већ био омладински репрезентативац, а играо сам и за Б репрезентацију. Међутим, да би стигао до оне најбоље, морао си да играш у неком клубу "велике четворке". Био сам партизановац, и било је нормално да дођем у Партизан. Мада је нас клинце у омладинској репрезентацији тренирао Миљан Миљанић, увек је имао лепе приче, али никада није заборавио да оне најлепше веже за Црвену звезду. Ипак, никада нисам имао дилему.

о У почетку вам није било лако?

- Тада су центархалфове играли Дебели Јовановић, који је одмах отишао, као и Мика Милутиновић. Али за два места конкурисали смо Зоки Миладиновић, Велибор Васовић, који се вратио из Звезде, и ја. Као провинцијалац, знао сам да нећу бити у првом плану, био сам свестан тога да шансу морам да зграбим. Тако је и било, одмах сам постао стандарадан, а халф-линија: Бечејац, Рашовић, Васовић, дуго је играла заједно. Зоки је играо на другим местима, пошто је малтене могао да буде одличан на свакој позицији у тиму.

о На црно-белом делу Топчидерског брда провели сте пет година (210 утакмица - два гола), и већ у првој години освојили сте титулу шампиона.

- Прву и једину. Јер, конкуренција је била жестока, а и екипа се препловила већ после друге сезоне и финала Купа европских шампиона.

о Полуфинални двомеч са Манчестер јунајтедом у Купу европских шампшиона остаје записан за сва времена. После победе од 2:0 у Београду, преживели сте пакао у реваншу, изгубили са 1:0, пласирали се у финале, а извештачи су писали да сте Васовић, Шошкић и ви 80 минута били у ваздуху.

- Пакао је права реч. Јер, у оно време Енглези су играли - енглески. И заиста смо Васке, Шоле и ја изнели ту утакмицу. Борили се, скакали, ма земљу нисмо ни дотицали. А у тиму Манчестера, Џорџ Бест, Денис Лоу, Боби Чарлтон, па онај зврк Криренд. Први пут сам тада, одмах после утакмице, на њиховој ТВ гледао снимак утакмице. И нисам могао да верујем какву смо утакмицу одиграли. Сећам се, прилази ми пргави и пиргави Шкот Лоу, и искези се на мене, онако без протезе, удари ми шамар, ја му вратим, и обојица наставимо да играмо као да се ништа није догодило.

Прочитајте још Јовица Николић: Ђелмаш ми није намерно сломио ногу

о Добили сте и надимак "див са Олд Трафорда", има ли шта лепше у каријери?

- Нема, поготово што је то написао легендарни новинар "Спорта" Миша Васиљевић. Тај наслов и данас светли изнад моје главе као ореол, за сва времена.

о О изгубљеном финалу од Реал Мадрида се причало и писало нашироко. Можете ли ви са ове дистанце да у најкраћем кажете како сте и зашто изгубили у финалу КЕШ-а?

- Од почетка много тога није штимало. Били смо смештени у неком замку 20 километара од Брисела. Опасани зидом, гледали смо те куле које парају небо, лабудове који плене елаганцијом док пливају по језеру, жалосне врбе које су нас "гледале" с неба. А ми нисмо навикли на тај луксуз. После су почели да долазе и навијачи, па менаџери "Адидаса" и "Пуме", били смо максимално опуштени. Али и то би се заборавило да Васке није погрешио, могао је да сруши Амансија и остало би 1:0 за нас. Када смо му после утакмице замерали и питали га зашто га није оборио, а у то време није било жутих картона и сигурно би остао на терену, Васке нам је одговорио на онај његов доминантан начин: "Могао сам, наравно, али то не доликује једном Велибору Васовићу."

о Многи су тада отишли у иностранство, а ви сте морали да чекате?

- Да, морао сам да напуним 28 година, па је пропао трансфер на Острво. А Енглези су ме проценили на 100.000 фунти, у оно време то је био баснослован новац за одбрамбеног играча.

Прочитајте још Звонко Варга: Направио сам глупост века

о И тако сте прешли у Борусију и у Дортмунду остали пет година (109-4)?

- Било је то лепо време, и тада је, као и сада, Борусија имала увек пун стадион, само што је онај стари примао 35.000 гледалаца. Рударска је то област, фудбал им је све. Играо сам добро, а податак да никада у каријери нисам био замењен, ни у Партизану ни и Борусији, говори сам за себе.

о Дрес А репрезентације сте носили само 10 пута. Да ли је разлог томе јака конкуренција или нешто друго?

- Конкуренција је заиста била жестока, али било је и других ствари. Морали су да се задовоље сви клубови велике четворке, па се доста "шарало". Могао сам да играм више, то није спорно, али и овако сам задовољан. И не бих, наравно, никога прозивао, такво је време било и - тачка.

о После пензионисања, почели сте да се бавите тренерским послом.

- Почео сам у Галеници са Иваном Чабриновићем, сјајним човеком и тренером. Онда сам се вратио у Партизан и био помоћник Мићи Дуванчићу, па радио у млађим категоријама. Затим сам, заједно са Благојем Пауновићем, био помоћник Ивице Осима. Шваба је светски тренер, играли смо перфектан фудбал...

о Никада нисте постали шеф стручног штаба у вољеном клубу?

- Дирате ме у љуту рану. Добро, не кријем, остаће ми вечно жал што нисам самостално тренирао мој Партизан. Једноставно, нисам добио шансу, а уверен сам да сам је заслужио. Пре многих који су седели на црно-белој клупи. Али то је све што бих рекао, не бих се враћао на то време, јер против Партизана никада нећу рећи ниједну ружну реч.

о И даље сте у Партизану, као члан Скупштине, да ли сте задовољни садашњом ситуацијом?

- С обзиром на велике турбуленције, могу рећи да је велики успех сачекати пролеће у Европи. У првенству смо заостали, али има још доста да се игра.

о Помињете турбуленције, где сте ви у том "рату ружа"?

- Без обзира на две струје које постоје, и које су увек егзистирале у Партизану, мене интересује само Партизан. И када сам дошао у Хумску, постојале су две струје, на једној страни су били Галић, Јусуфи, Вукелић и Бечејац, другу су предводили Васовић и Зоки Миладиновић, а ја сам, заједно са Ћурковићем и Пирмајером, био неутралан. И сада сам у истом положају, навијам за Партизан и за све што је у његовом интересу. Ни са ким се нисам свађао, нисам конфликтна личност, али држим до себе и увек ћу чинити све што је у мојој моћи, да помогнем клубу.