Вукашин Костић: Лек за болесни свет

САВРЕМЕН човек је оптерећен, у журби, нема времена за себе нити за другога. Често поставља себи питање: чему све то, ко сам ја? То је планетарни проблем. Та тегоба, тај "туч" све нас притиска и заслужује да буде предмет уметности, нарочито поезије - каже, за "Новости", Вукашин Костић, професор нишког универзитета, поводом песничке књиге "Туч", у издању "Просвете".

Аутор 15 књига поезије и две студије из руске књижевности, чију поетику одликују иронија, хиперболизоване слике, брижност за детаљ, који често у исту раван доводи митско и стварно, у новом делу пева о "промени света", о савременом поразу вредности хуманитета.

- Променило се све. Нисам сигуран да смо имали времена да то приметимо. Вредности попут искрености, саосећања, солидарности су у служби самопромоције. У таквим околностима традиција, вера и уопште прошлост су окужене речи. Запенушани поборници промена очекују да ће се све равнати према њима. Надам се да ћемо, ипак, наћи излаз из тога не одричући се себе - каже Костић.

Објашњавајући према чему је и због чега у његовим песмама активиран критички тон, тон ругалице, аутор каже:

- Спадам у оне песнике чија поезија упија време. Како се онда могу лишити критичког тона? Ругалица је једно од средстава примењене поетике које користим. Наравно, не увек.

Костић указује и на важност свести о традицији за разумевање савремености, као и на то колико стваралачки ангажман може да утиче на промену свести о вредностима:

- Без познавања устаљених вредности, са чиме ћете упоредити оне које нам се нуде? Нове, често наметнуте, стигле су са болешћу која се зове потрошачко друштво. У томе је, у ствари, садржана драма савременог човека - тврди песник и додаје. - Синтагма "промена свести" се злоупотребљава. То је нека мода. Вредност. ако је стварна, наћи ће своје место. Све је друго покушај да се на традицију гледа као на нешто што смета савремености. То је у основи нетачно.

На питање где је онда место уметности и поезије у тако схваћеном свету, Костић одговара:

- На свет не гледам кроз ружичасте или само тамне наочаре. Права поезија ће се узимати као лек без обзира на то што је понекад урушавају сами песници користећи некритички велики број туђица. Јасно ми је шта савремен језик носи са собом, али ја говорим о покушајима појединаца да се и на тај начин буде нов.

ВИТАЛИЗАМ

- НИКАДА нисам био песник тамног вилајета из ког нема излаза. То није својствено ни мом народу нити његовим песницима. Витализам који извире из живота и лепоте је оно најсугестивније у мојим стиховима. Од читалаца очекујем да ће то препознати - каже Костић.