EMOTIVNA ISPOVEST PROSLAVLJENE SRPSKE ODBOJKAŠICE: Raspadala sam se, sestra mi je završila u invalidskim kolicima i na kraju sam se razbolela

ODBOJKAŠICA Sanja Malagurski je u januaru potpisala ugovor sa Crvenom zvezdom, ali je na terenu nismo videli ni na jednom meču. Celu prethodnu takmičarsku godinu devojka, kojoj su mnogi još dok je bila tinejdžerka prognozirali vrhunsku karijeru, provela je van odbojkaškog parketa, boreći se sa zdravstvenim, ličnim, porodičnim problemima.

Dugo je ćutala i držala iza zatvorenih vrata sve što je muči, a onda je odlučila da kaže sve. Bukvalno sve što je zadesilo od priprema za Olimpijske igra 2016. pa do danas... Da li će ponovo igrati odbojku, nije poznato, ali deluje kao da je Sanja iz velike agonije izašla kao jača ličnost nego što je to bilo ranije.

- Neću se truditi da budem kratka, jer je nemoguće, važnije mi je da na pravi način objasnim suštinu. Pre svega mojim fanovima, onima koji su od početka pratili moju karijeru, i na kraju krajeva, prijateljima. Pitaju me zašto me nema na terenu,gde sam, da li sam dobro, da li sam završila karijeru, da li sam bolesna... Živa sam - poručila je Malagurski u svojoj ispovesti na "Instagramu". - Razmišljam odakle da počnem, jer je to najteže, a posle će sve samo od sebe da krene. To je nešto što traje nekoliko godina već. Nažalost, moju porodicu i mene, zadesilo je nešto što nikada ne bi mogli da očekujemo... Godina 2016. je za mene bila najteža, a potajno sam se nadala da će da bude najlepša. Olimpijska godina, ja koja odbojku obožavam, i pored tri operacije kolena... U dalje sam se uvek vraćala, pa bolovi u ramenu, pa distorzija zgloba. Sve sam to nekako preživljavala i vraćala se, nekada jača, nekada ne, ali sam se vraćala.

Ono što je zadesilo porodicu Malagurski ovog puta je bilo teže nego sve teške Sanjine povrede.

- Ovog puta je bilo malo drugačije. Na pripremama za OI 2016. godine osećala sam se fenomenalno, jako,samouvereno,igrala i primača i korektora, bila jedna od najspremnijih u ekipi. I potajno se nadala da ću se naći na spisku od 12 igracica i okititi se još jednim odličjem sa mojom reprezentacijom. Šta se na kraju desilo, ne znam. Možda sam podbacila na kraju priprema, ali na OI nisam otišla. Ovo ne pišem da bih nekoga kritikovala, već da bih odnekud počela. U toku priprema, ja sam skoro 24 sata bila na vezi sa mojom rođenom sestrom, koju je zadesio mnogo veći problem od mog neodlaska na OI. Zdravstveni problem, koji je kasnije zakovao godinu dana za invalidska kolica. Da li ćete mi poverovati ako kažem da je odjednom? E pa jeste. Počelo je banalnom distorzijom zgloba, nastavilo se krivljenjem kolena, pa obe noge,pa oduzimanjem snage u nogama, sve nepravilnijim hodom. Nemogućnošću da ih kontroliše, da živi normalno. Sve to nas je veoma pogodilo, ali se rešenje pojavilo.

Posle odlazaka kod srpskih lekara, Sanjina sestra Sonja došla je do doktora u Mađarskoj...

- On je zakazao operaciju, tih nekih malformata koji su stvorili kao paukovu mrežu oko Sonjine kičmei remetili joj krvne sudove i pravilno funkcionisanje. Ako mi verujete,ni dan danas ne znam dijagnozu i naziv svega toga. Ja sam posle završetka obaveza prema reprezentaciji, otišla u svoj tadašnji klub Montikjari i igrala fenomenalno.

Svima je tada delovalo da je Sanja Malagurski u punoj snazi.

- Našla sam se u jednoj divnoj sredini, fokusirala se na odbojku i blistala u italijanskoj seriji A. Stizale su mi poruke, kako dobro izgledam, kako blistam, kako odlično igram i da samo tako nastavim.

Očigledno to stanje je bilo samo prividno.

- Prava istina je da sam se raspadala. Emotivno. Pretežak period za moju porodicu. Krajem decembra je bila zakazana operacija, sve dogovoreno, mi presrećni jer će Sonja nastaviti svoj život normalno. Ja krećem put Srbije za katolički Božić, koji je trebalo da proslavimo u krugu porodice i posle da se vratim obavezama. Slećem, čeka me poruka da se operacija zakomplikovala, da je kičma otekla i da doktor hoće Sonju da zadrži na posmatranju. Šok. Stižem u Suboticu, spremam se i najbolja drugarica me vozi u Budimpeštu. Tamo zatičem sestru koja je od stomaka pa naniže, nepokretna. Još veći šok. Ona plače, boji se, a ja je kao i sve to vreme tešim. Posle nekoliko sati, krećem nazad za Suboticu i tek tada počinjem da plačem i otpuštam otpor koji sam držala zbog nje.

Polako je snaga napuštala i Sanju...

- Agonija počinje, još jedna intervencija i doktor koji govori da je to njegov maksimum. Sonja se umesto zdrava, na nogama, kući vraća u invalidskim kolicima, sa svojih 30 godina. Tada kreće proces oporavka i svakakvih perioda.

Usledio je pravi i konkretak odgovor zašto jednu od najtalentovanijih evropskih igračica sada ne gledamo na terenu, bilo u klupskoj ili reprezentativnoj opremi.

- Ja sam i dalje izgledala odlično, igrala odlično, ponašala se odlično. Bravo za mene jel da? Nikako. Sve sam uspevala da izdržim, glava je bila natempirana da sve izdrži, da se bori,sama sa sobom, da ne traži pomoć ni od koga, jer će to značiti da sam slaba. A ako sam ja slaba,nema ko drugi da preuzme da bude jak. Ok, ja ću. Uspevala sam, celu tu sezonu bila sam u prvih pet poentera Italije. Krenula je reprezentacija, pa bolovi, pa nova povreda. Pa potpis za Bergamo: opet Italija.

Detaljno je Sanja objasnila šta joj se dalje dešavalo i poslala mnogima veoma bitnu životnu poruku.

- Gubitak kilaže, loše igre, loša sezona, moje samopouzdanje ravno nuli, nailazim na nerazumevanje mnogih, nailazim na gubitak dragih ljudi, prijatelja, nailazim na ozbiljne kritike,probleme. I sve to zašto? Zato što sam ćutala. Da dragi moji,suština svega je da sam krenula "nizbrdo", kada je telo počelo da me "izdaje". Kada mu je dosadilo da trpi sve to što se dešava unutar mene i počelo je da me bojkotuje. Multihormonalni dizbalans, insulinska rezistencija, gubitak kilaze, mišića. Smisla svega. Zato što sam uvek ćutala, prećutkivala, nadala se da će sve nekako da se sredi, reši, smiri, izbalansira. Ali nije, jer sam uvek radila isto, pravila iste greške. Ćutala.

Ova ispovest je pokazala da se Sanja ipak nalazi na dobrom putu oporavka...

- Mislim da sam donekle odgovorila zašto me nema na terenu. Trenutno sam u procesu oporavka sebe, svog tela, glave. Na ovaj potez su me podstakle dve stvari. Prva slika koju je okačila moja sestra na kojoj stoji sama i gde je napisala: "Verujem u čuda". I drugo žučna rasprava sa meni dve drage osobe. Radite sve samo ne ćutite. Ne mislite da ste najjači na svetu, nekada je u redu biti slab i traziti pomoć. Niste svesni šta ćutanje i strahovi mogu da vam urade. Ništa dobro. Na pitanje, da li ću opet igrati odbojku? Ne znam, Pokazaće telo i vreme. Da je lako,nije. Ali želja postoji. Do tada i zauvek - cilj mi je ipak da živim zdravo i normalno.