Sleš: Spremite se za lud provod!

GITARSKA ikona Sleš, ili Saul Hadson kako mu piše u ličnoj karti, stiže nam 31. jula u Beogradsku arenu da prvi put u svojoj 30 godina dugoj karijeri održi koncert u Srbiji. Nekada vodeći gitarista „Gans end rouzis“, koga je magazin „Tajm“ svrstao na drugo mesto liste „10 najboljih električnih gitarista svih vremena“ i vlasnik najduže solo deonice u hitu „November Rain“, dolazi u Beograd da nam predstavi svoj prvi solo album „Sleš„ (na kome su mu pomogli Igi Pop, Ozi Ozborn, Kris Kornel, Fergi...) ali i hitove „Gansa“, „Snejkpita“ i „Velvet revolvera“. Za „Novosti“ je pričao tri dana pre svog 46. rođendana koji će proslaviti u subotu, ali uz uslov da nema pitanja o „Gansima“ i „Velvet revolver“, jer će u suprotnom spustiti slušalicu. Na pitanje šta zna o Srbiji, Sleš je za naš list odgovorio:

- Znam ono što čujem na vestima, ali nikada nisam nastupao u vašoj zemlji, niti sam ikada bio tu privatno. Poprilično sam vas ignorisao, ali sada konačno dolazim!

* Šta srpska publika može da očekuje na koncertu?

- Jedna od najboljih stvari u vezi sa mojim bendom je što nije toliko predvidiv, u smislu šta da očekujemo, ali, to je odličan rokenrol bend i, očigledno, glasan. Svi su vrhunski muzičari, mnogo je energije među nama, imamo sjajne pesme i garantujem vam vrlo dobar i iskren rokenrol koncert.

* Na albumu „Sleš„ sviraju četiri od pet članova „Gansa“ iz perioda „Appetite for Destruction“ ere, osim vas, tu su još Izi Stradlin, Daf Mekagan i Stiven Adler. Kakav je osećaj bio svirati ponovo sa tim ljudima?

- Daf je u mom bendu „Velvet revolver“ i sa njim sviram sve vreme. Izija viđam s vremena na vreme, dok sa Stivenom nisam svirao otkako je izbačen iz „Gansa“, negde 1991. ili koja je već godina bila. Bilo mi je zadovoljstvo da ponovo sviram sa njima, jer smo kroz sve ove godine postali bliski i ti momci su uvek imali posebno mesto u mom srcu.

* Imali ste privilegiju da budete prijatelj pokojnog kralja pop muzike Majkla Džeksona, po čemu ga pamtite?

- Majkl je bio neverovatan čovek. Kako sam ga upoznao? Jednog dana me je pozvao i pitao da li bih svirao na njegovom albumu „Dangerous“, a ja sam rekao da bi najbolje bilo da se vidimo i preslušamo materijal. Sreli smo se u studiju. Bio je zaista čudesna osoba. Snimili smo zajedno ploču, išli zajedno na turneju, sarađivali mnogo godina pre nego što mu se desio fijasko, optužbe za pedofiliju i te stvari. Ali, moje uspomene na Majkla su stvarno pozitivne.

* Da li je istina da ste napisali autobiografiju jer do tada niste pročitali ništa tačno u vašeg životu i karijere?

- Pa, nije baš skroz istina. Kad komunicirate i nosite se sa medijima generalno, tu postoji mnogo senzacionalizma. Bilo je mnogo stvari koje su se „Gansima“ i meni dešavale u to vreme, a naročito mnogo neproverenih informacija je kružilo u to vreme. Bilo mi je važno da ljudi znaju šta je istina u vezi s mojim životom i to je bio razlog za knjigu.

* Kad neko kaže Sleš, prva asocijacija su gitara i kožni cilindar. Uvek sam verovala da imate samo jedan cilindar, dok nisam pročitala u autobiografiji da ste uvek morali da nabavljate novi jer bi vam neko ukrao prethodni?

- Da, znam, imao sam ih nebrojeno mnogo tokom karijere, ali, sada, u stvari imam samo nekoliko cilindara. I imam ih baš dugo, dugo vremena, 20 i kusur godina. U starim danima koristio sam cilindar baš kao što ljudi koriste naočare za sunce.

* Takođe, imate više od sto gitara u svojoj kolekciji?

- Zapravo imam ih mnogo manje, jer sam većinu prodao.

* Najomiljenija vam je replika „gibson les pol standard“ iz 1959. Zašto?

- Da, to je gitara koju koristim za snimanja. Ako posedujem neku stvar, nebitno da li je reč o gitari, patikama ili cilindru, i ako ta stvar radi posao - nema potrebe da je menjam. Inače, tu gitaru imam još od prvog albuma „Gansa“.

* Heroj ste mnogim mladima, a ko su bili vaši heroji?

- Moj heroj može biti bilo ko. Kada je u pitanju muzika, imam ih mnogo. Inspirisali su me veliki svirači kao što su Džimi Pejdž, Kit Ričards, Mik Tejlor, Džef Bek, Erik Klepton, Džimi Hendriks, Brajan Džons, Dejv Dejvis, Roni Vud... Svi ti momci imali su veliki uticaj na mene tokom mog odrastanja. Naravno, ima milion dobrih gitarista, ali ovi su bili moji heroji u detinjstvu.

* Putuju li još na turneju sa vama supruga Perla i sinovi London Emilio i Keš Entoni?

- Oni više ne idu sa mnom na čitavu turneju, ali dođu s vremena na vreme i provedemo zajedno otprilike nedelju dana. Na putu sam već više od godinu dana.

* Kako bi ste reagovali kada bi vam sinovi rekli da žele da se bave muzikom?

- To je ozbiljno pitanje, u ovom trenutku oni imaju sedam i devet godina, i nijedan od njih trenutno ne pokazuje preveliki interes za muziku. Svakako bih morao da ih posmatram i vidim koliko su ozbiljni, strasni i posvećeni tom poslu. Jer, ako neko zaista hoće da se bavi muzikom iz svih dobrih i pravih razgloga, niko ga ne može zaustaviti. Možete samo da ga podržite. Ali, ako hoće da se bave muzikom samo da bi mogli da budu sa što više devojaka i zezaju se, morao bih da im skrenem pažnju na to (smeh). To je mnogo komplikovanije. Svakako bih morao da oslušnem njihova interesovanja.

* Kada vam je bilo najteži, a kada najbolji momenat u karijeri?

- Trenutno prolazim kroz najbolji period svog života. Ovo je najzabavniji deo još od mog boravka u „Gansima“, jer kada sam počinjao sa njima, to je takođe bio najbolji period. Zaista uživam u svemu što mi se upravo dešava. A najteži trenutak? Hmmmm... Biti u muzičkoj industriji i biti stalno na putu? Bilo je mnogo teških momenata, stvarno mi nije lako da izaberem samo jedan. Dan kada sam otišao iz „Gansa“ je bio jedan od njih, ali osim njega bilo je još teških trenutaka. Bilo je mnogo uspona i padova u ovom poslu.