Nikola Džoni Ranković je običan šesnaestogodišnji mladić. A onda i umetnik, muzičar, humanista. I ono najvažnije – čovek velikog srca.

Iako je rođen sa samo jednom polovinom srca, drugu je učinio je toliko potpunom i dubokom da njegova životna priča, kao i njegova muzika, oplemenjuju naša cela srca, otvarajući ih lako, hrabro, nasmejano, učeći nas nekim važnim lekcijama, bez patetike i samosažaljenja, već radosno, dostojanstveno, ponosno.

Nikola je ponosan na sebe, na svoje srce, na svoju muziku, na ono što je uz gitaru i talenat ostvario i što tek planira da uradi. Frontmen je najmlađeg rok benda u Srbiji, sa kojim je nastupao na dvadeset velikih bina, sa čuvenim muzičarima, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Dobitnik je nagrada EXIT YouthHero 2016., Heroj Beograda 2013., Podvižnik Novosti, Ličnost godine 2013. i 2016., UKsongwriter Contest 2015. i 2019. Njegova nova pesma pod nazivom “Važno je samo šta ostaje” otkriva nam koje karte, u podeli života, su najvažnije za ovog jedinstvenog momka, koji slavi život i rokenrol pravim zvukom, snažnim porukama i punim srcem.

* Dokazujete da je u životu sve moguće. Šta vas uvek vodi napred u bitkama koje bi, možda, mnogi predali?

Od najranijeg detinjstva i dve komplikovane operacije srca, shvatio sam da je borba jedini način i put ne samo da se preživi, već i da životu moramo dati neki smisao. Kada vas neke takve okolnosti prerano upozore da život, u stvari, svakog dana svima nama visi o koncu i da nemamo garanciju ni na šta, od danas do sutra, na scenu stupa svest o tome koliko je važno izabrati svoj put, radovati se svakom danu koji dolazi, pokušati da svoj svet, ali i svet uopšte, učinite plemenitijim. Naravno, u svemu je najvažnije raditi ono što volite. Napred me vode ljubav prema muzici, disciplina i volja.

PROČITAJTE JOŠ: Nikola Džoni Ranković: Roker hrabrog srca

* Morali ste da sazrite prerano, kao dečak, u najlepšim godinama detinjstva. Koliko je bilo teško to prihvatiti?

Nema tu mnogo izbora - ili se boriš ili se predaš. Nisam neko ko probleme stavlja pod tepih, svestan sam da se sa njima može uhvatiti u koštac samo ako se rešavaju, to je jedini način da se ide dalje. Moj problem jeste komplikovana zdravstvena situacija i moje je da, u tom smislu, učinim sve što je do mene - da budem disciplinovan, odgovoran i da se pridržavam onoga što je moja obaveza. Mislim da sam zbog svega toga postao odgovoran i u drugim životnim situacijama. Iz svega treba izvući neke dobre pouke, kada je već sve tako kako jeste.

PROČITAJTE JOŠ: Džoni je mladi heroj

* Vaša mladost je drugačija od mladosti vaših vršnjaka. Šta je najlepše u njoj?

Meni je najlepše otkrivanje novih znanja, zatim druženje sa mojim bendom, poštovaocima muzike koju stvaramo i sviramo. Ne volim previše da govorim o sebi, ali ja sam, u stvari, običan mlad čovek sa normalnim željama za moje godine, i neko ko bi želeo bolji svet za sve, kako bi te želje bile lakše ostvarljive.

* Koliko je važno živeti bez straha i kako to postižete?

To je jedna od najvažnijih stvari. Rokenrol je sloboda, a sloboda je život bez straha. Još pre nekoliko godina napisao sam pesmu “Strah”, to je neka vrsta moje lične karte i u njoj sam rekao: “Ja uključim Wah (gitarističku pedalu) i oteram strah”. Nije sramota plašiti se, i to je normalno ljudsko osećanje, ali je najvažnije naći snagu, pogledati ga u oči i pobediti ga. Nije lako, ali nije ni nemoguće.

* Na koji način se čovek vraća svojoj hrabrosti čak i kada, ponekad, posustane?

Padovi su normalna stvar, sve je to ljudski i nema mnogo veze sa godinama, niti sa teškim vremenom u kome živimo. Neko je rekao: “Nije strašno ako padneš, strašno je ako ne ustaneš”. Mislim da je najvažnije pronaći nešto što će, u tim trenucima malodušnosti, da vas ispuni snagom da krenete dalje. U mom slučaju, na sreću, to je muzika i mislim da, koliko god sam ja pronašao nju, ona je, zapravo, pronašla mene i postala moja najvažnija lična snaga za takve trenutke.

* Dokazujete i da ste veći i jači od bolesti. Da li to uspevate i svojim životnim motom teram po svom, kako glasi i naziv vašeg prvog albuma?

Naravno, ime albuma jeste moj životni moto, ali bilo bi nemoguće sprovoditi ga da nemam podršku prvenstveno moje porodice, fantastičnih doktora, i ovde i u inostranstvu, i mojih dragih prijatelja. Ne bih sve ovo mogao sam i zato sam svima duboko zahvalan, što se trudim i da im pokažem.

PROČITAJTE JOŠ: Džoni sad pomaže Filipu

* Da li su gitara i rokenrol vaš najvažniji lek?

Apsolutno. Od kada sam, još sa sedam godina, čuo pesmu grupe “Van Gogh”, “Nek te telo nosi”, i poželeo da probam da sviram gitaru ikasnije, kada sam počeo da komponujem i produciram, bilo mi je jasno da sam pronašao svoj put.

* Kakvu poruku nosi vaša misija, vaša muzika, stav i odnos prema životu?

Nikada ne odustajati, boriti se, biti beskompromisan u svim okolnostima, koliko god bile teške, vratiti se pravim vrednostima, biti pozitivan, dobro raspoložen, druželjubiv. Drago mi je kada čujem da su moje poruke još nekome motiv da bude snažniji, istrajniji i bolja osoba.

* Sa samo petnaest godina postigli ste velike uspehe, nastupali sa čuvenim muzičarima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Koja su najvažnija iskustva i lekcije koje ste naučili?

U prvom redu profesionalizam koji pokušavam da održim i u svom bendu, jer jedino tako možemo postići vrhunske rezultate i dobiti ono što hoćemo, u smislu kvaliteta koji moramo da ponudimo publici da bi nas shvatila ozbiljno. Velike bine su veliko iskustvo koje meni i mom bendu mnogo znači. Uverio sam se, takođe, da što je čovek opušteniji i normalniji, to je veća zvezda, a to znači da je ostvaren i da u sebi nema nikakve zle krvi, niti potrebe da druge unizi da bi sebe uzdigao.

* U novoj pesmi „Važno je samo šta ostaje”, kažete želeo sam kartu za ljubav, sreću, večnost, ponos. Šta je, u tom smislu, najvažnije u vašem životu?

Obično volim da kažem da sve što imam, kažem kroz tekstove pesama. U ovoj novoj, to je, možda, i najjasnije do sada. Važno je jedino ono što ne možemo da kupimo, važni su čast, ljubav i ime - to je jedino što suštinski ostaje iza nas. Sve su to neke stvari kojima i sam pokušavam da stremim, u nameri da iza sebe ostavim neko delo i da će to biti ono po čemu će me neki ljudi pamtiti. To su moje karte za večnost koje, kao što smo rekli, ne mogu da se kupe već se zaslužuju.

* Na koji način se zaslužuju?

Biti i ostati svoj, a da to nisu samo fraze. Dati dobar primer, pomagati drugima kada to možete, bez očekivanja da nešto dobijete zauzvrat. Ne preskakati preko ljudi kada ih vidite da leže na zemlji, pružiti im ruku. Slušati i slediti svoj unutrašnji glas.

* Šta nadoknađuje drugu polovinu vašeg srca?

Muzika, gitara, moji drugovi iz benda “The Churlians”, ogromna želja za novim znanjima iz mnogih oblasti, druženje i putovanja, ljubav prema bližnjima, nada u neke bolje dane za sve ljude dobre volje.

* Kakvim očima, kakvim srcem, akordima i emocijama gledate u budućnost i šta je ono najbitnije što želite da ostvarite?

Završavam prvi razred srednje škole za IT multimediju, u kojoj sam odličan đak. Što se tiče muzičkog obrazovanja, nedavno sam u Londonu položio teoriju muzike sa najboljim ocenama, a u Berlinu i Londonu posetio Britansko Irski Institut Moderne Muzike (BIMM), na kome bih voleo da studiram muzičku produkciju, koju učim od svoje devete godine. Učim jezike (engleski, nemački, ruski). Naravno, najveći deo mojih želja odnosi se na muziku, želju da se profesionalno bavim muzičkom produkcijom,napišem još dobrih pesama i sa svojim bendom odsviram što više koncerata. Bolju budućnost ne bih mogao da poželim.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije