Dejan Jevđić čuva zvuke od zaborava

TROSTRUKI dobitnik "Zlatne trube", odličja "Večernjih novosti" na Saboru trubača u Guči, Dejan Jevđić iz Rasne kod Požege, svoje majstorsko muziciranje pretočio je u album. Sve ono čime je osvojio srca saboraša u Dragačevu našlo se na ovom disku, od srpskih kola i izvorne pesme, po čemu je ovaj vrsni trubač prepoznatljiv, pa do čočeka i modernijih melodija, koje teraju na dernek.

Dejan je mišljenja da je Guča ta koja je već pet i po decenija bila rasadnik vrhunskih trubačkih asova, kojima se vremenom, nažalost, imena zaboravljaju. Upravo je to, veli, bio razlog da ovim albumom od zaborava sačuva sve koji su trubu negovali, iz čijih limenih instrumenata se čulo sve što je na srcu i u ritmu saboraša, pa i samog sebe i članove orkestra. Jer, uvek, kako kaže, treba razmišljati o potomcima, o onome što ostaje iza svakog trubača. Na pitanje gde se danas truba i srpski trubači nalaze u muzičkom svetu, Jevđić za "Novosti" odgovara:

- Vreme je, na nesreću, takvo da se veliki broj orkestara i odličnih trubača sa juga Srbije tokom većeg dela godine nalazi u azilu u zapadnoevropskim zemljama, zbog toga što nema dovoljno posla. Što se tiče Zapadne Srbije, imamo nekoliko ozbiljnih orkestara koji dobro rade svoj posao. Smatram da trubači nikako nisu dovoljno cenjeni u srpskom društvu. Imamo samo pojedince koji prepoznaju značaj našeg postojanja. Istini za volju, mi trubači smo stvorili Sabor u Guči. To je naš najveći festival, po kojem je Srbija prepoznatljiva u celom svetu. A, pitam se, iskreno, šta mi imamo od toga?

Kakva bi uloga trubača trebalo da bude u srpskoj kulturi?

- Kroz srpsku istoriju truba je bila instrument koji je čoveka pratio od rođenja pa do smrti. I na boj je pozivala. Sada je vreme kada bi trebalo da poziva samo na veselje. Moć trube je što iz čoveka može da izvuče najdublju emociju, onu koju ne može niko, i nijedan drugi instrument. Uz nju se i plače, od radosti i tuge. Zato bi trubač trebalo da bude poštovan, a ne da nas smatraju klovnovima, kojima će posle cirkusa zaboraviti imena i značaj. Ne volim kada čujem da je Guča sabor kiča. Zanemarite sve one tezge i vašarsku atmosferu, samo čujte zvuk naših limenih zlatnih i prepoznaćete da u srcu trube leži duša srpskog naroda, svega što je on prošao kroz vekove.

Gde je budućnost naših trubača?

- Ne verujem da će se nešto promeniti u skorijoj budućnosti. Ono čemu težimo od samog početka bavljenja ovim poslom, jesu nastupi i promocije srpske trube širom sveta, a ne da se samo "podmirimo" svirkama na seoskim veseljima. Koncerata ima, ali nedovoljno. Truba će dotad svirati ono što je odvajkada svirala - rođenja, krštenja, svadbe i raznorazne proslave. To nikada ne bi trebalo da prekinemo, već da negujemo, to je u našoj tradiciji.

Orkestar iz Rasne planira da novi album promoviše i u Beogradu, ali je datum tog spektakla zasada nepoznat. Do tada će svi ljubitelji trube moći da uživaju u zvucima Jevđićeve "zlatne" na disku, pa makar i do sledećeg Sabora, gde bi mnogi saboraši voleli da na pozornici kraj Bjelice vide i čuju tri Dejana - Jevđića, Lazarevića i Petrovića, majstore koji su ponikli iz istog orkestra.