Ivan Jevtović: Šta je ćale bez brkova?!

UVEK nasmejanog i relaksiranog glumca Ivana Jevtovića, učesnika šoua TV Prva „Tvoje lice zvuči poznato“, „uhvatili smo“ na putu da pokupi cipele broj 42, jer će se posle imitacije Krisa Brauna naći u koži jedne muzičke dive. A kad ih uzme, lupkaće potpeticama, šetkajući se po stanu i vežbati hod na štiklama...

* Otkud to da ste prihvatili učešće u „TLZP“?

- To je, posle dugo vremena, kreativna emisija na nacionalnoj frekvenciji, pored svih uvezenih „formata“ koji su bili problematični. Za mene je ovo kao muzički tobogan za odrasle i to se potvrđuje u neverovatnoj gledanosti. Ljude mami kako ćemo se, zahvaljujući celoj ekipi - šminkerima, maskerima, koreografima - snalaziti od emisije do emisije, pritom u likovima koje ne biramo sami.

* Šta vas više vuče, da što bolje otpevate zadatu numeru ili da što vernije oživite zadati lik?

- Od zadatka do zadatka. U prvoj epizodi bilo je bitno da se numera THCF „Igraj i pobedi“ izvede sa puno energije i borbenog duha. Naša reprezentacija je napravila fantastičan uspeh i bio je dobar štos da se pojavim kao Sale Đorđević. Zatim sam bio Davorin Popović, a s tim nema šale. To je trebalo da bude ozbiljno, što bolje skinuto i imitirano. Imitacija Dragana Kojića Kebe bila mi je vrlo problematična. Tog čoveka je teško imitirati jer je sam po sebi neverovatno zanimljiv, a autentične reakcije se ne daju tako lako skinuti. „Fantom iz opere“ je nešto što dosad u pozorištu nisam radio. Igrao sam u mjuziklu, ali ovo je opereta. Nekad se više pažnje posveti pevanju, nekad koreografiji, nekad glumi, što je zapravo i najzanimljivije.

* Koja maska vam je najteže pala?

- Definitivno Bajagina, i to je nešto čime se ne ponosim. Jednostavno, maske se nekad poklope, nekad ne, i to ne zavisi samo od ljudi koji ih prave, već i od fizionomije lica, od toga kako će vam tog dana koža reagovati. Sve to zajedno nije najbolje ispalo.

* Kako Sofija reaguje na nova lica koja njen tata predstavlja iz nedelje u nedelju?

- Sofija je, kad sam joj saopštio da ću učestvovati u „TLZP“, bila u fazonu: „Jaooo, šta će mi u školi reći?!“ Uzeo sam to kao bitnu okolnost - da tata nikad ne treba da izblamira ćeru (smeh)! Zasad sve ide dobro i pre svega vodim računa da nju ne obrukam, a za mene nije bitno. Trenutno je nesrećna što sam morao da obrijem brkove i jedva čeka da ih pustim ponovo, jer - šta je ćale bez brkova?

* Trenutno vas gledamo i u seriji „Urgentni centar“, takođe na Prvoj. Kako je ta priprema izgledala?

- Nepoznanica, koliko nama glumcima, toliko produkciji i autorskom timu, kako ćemo reagovati na sve to. Moj otac je pre nešto više od godinu dana umro nakon duge borbe sa bolešću i imao sam izrazit motiv da se kroz ovu moju požrtvovanu pripremu, a posle i kroz snimanje, na neki način zahvalim svim onim ljudima koji su se mnogo trudili u toj situaciji. Sve što je moglo da izgleda kao stresno, stavio sam u drugi plan. Često se pojavljuju negativne konotacije u vezi s našim zdravstvenim sistemom, ali uporno ponavljam da su to, kao i u drugim profesijama, incidenti. Nasuprot tome, 99% tih ljudi, praktično u neuslovima, radi herojski. Oni su prva linija odbrane naših života. Spoznao sam koliko su posvećeni, a koliko malo je država pažljiva prema njima.

* Dakle podržavate štrajk zdravstvenih radnika?

- Apsolutno. Otvoreno kažem, mislim da su svi političari i svi oni koji su u situaciji da državu učine zdravijom, boljom i funkcionalnijom, najgori učenici u našem razredu. Oni zdravstvenom sistemu i svim tim ljudima ne pružaju dovoljno da bi oni mogli lakše i efikasnije da obavljaju svoj posao.

* Koliko lik koji „nosite“ u „Urgentnom centru“ ima sličnosti sa vama?

- Ovako tamnoput, još kao klinac sam prolazio stresne situacije. Izbacivali su me iz prodavnice misleći da sam Rom, a jedan nastavnik u srednjoj školi me je diskriminisao zbog toga. U tome sam i našao motiv kad sam se dogovarao sa Stevanom Filipovićem, koji je radio pilot-epizodu i koji je odredio da dr Refik Petrović, koga igram, bude Rom. Zasnovan je na liku Pitera Bentona, jer je devedesetih bilo revolucionarno da Afroamerikanac u SAD bude tako visoko pozicioniran i specijalizant hirurgije. Upravo je u tome sličnost, jer sam i ja uvek morao da se dokazujem. Moj otac, profesor Vladimir Jevtović, bio je vodeći profesor na FDU, pa sam stalno imao „deset centimetara višu lestvicu“ od kolega.