Suzana Gligorijević: Kostimi govore umesto mene

U SENCI kostima koje tri decenije stvara, ostaju skriveni njen talenat, kreativnost, trud i marljiv rad. Gotovo je skriveno i njeno ime, ali Suzana Gligorijević je na takav "ples" pristala onih (davnih) dana kada je odlučila da će biti kostimograf. Pristala je da kostimi govore umesto nje, da je predstavljaju, da budu njen alter ego.

Na "podijumu" RTS Suzana ovaj "tango" pleše već 30 godina. Radom u dramskom, istorijskom i obrazovnom programu, stekla je nadimak - stručnjak za epohe, što trenutno "opravdava" izradom kostima iz druge polovine 20. veka. Jer, oni su jedni od glavnih junaka vremeplova koji je pokrenula emisija "Šou svih vremena" (nedeljom na RTS 1). Oni su, kaže Suzana, i pravi kostimografski izazov.

- Nešto kao poziv na istraživanje - dodaje naša sagovornica. - Da bih na scenu iznela godine koje su bile smele, specifične ili blesave, morala sam dobro da ih izučim. Onako knjiški. A potom da se edukujem gledajući video-snimke iz tog vremena, nastupe zvezda... Morala sam na sve te autentične komadiće odeće da privolim današnje javne ličnosti, da ih ubedim da im dobro stoje i oslobodim ih distance koju imaju prema prošlim vremenima. Jasno mi je da ta moda iz današnje perspektive ne izgleda privlačno, jer sada svi jure trendove, pa kada im spomenete retro, svi prvo ustuknu, a tek onda uvide da to lepo izgleda. Zadovoljna sam kako je, na kraju, sve ispalo - kaže Suzana, pozivajući nas da pratimo aktuelni šou koji će "izlistati" sve modne krikove jedne epohe.

* Koja godina vam je bila najizazovnija za rad?

- Za mene su lude osamdesete bile najveći izazov, jer su donele eksploziju boja, naramenice, šljokice, mini-suknje, disko čarape, likru, velike puf rukave... Bila je to potpuno nova era materijala i pravi koloristički bum. Na scenu je stupila kombinacija nespojivog, sparivanje nemogućih odevnih kombinacija sa nemogućim nakitom - lanci, zlato sa biserima, koža, štras - sve je bilo u funkciji. To, zapravo, i nije prava moda, u smislu one koje su donele tridesete ili pedesete, ali je bila neverovatno smela i originalna.

- Čini mi se da je 1968. bila ta - veoma, veoma posebna godina. Pojavila se anoreksična Tvigi sa kratkom kosom, sa veštačkim trepavicama, ultra mini-stajlingom... Osvanule su svetleće haljine jednostavnih formi, a akcenat je bio na jakom koloritu. Setimo se mode koju su plasirale Pako Raban, Brižit Bardo, Sofija Loren, Đina Lolođibrida... Njihov način glamura, šminke sa ajlajnerom, glamuroznim haljinama i onim malim svečanim, bile su art osmišljene. Bilo je to vreme op-arta (optičke umetnosti), koji, nažalost, nismo mogli da primenimo u elektronskoj tehnici, jer izaziva titraje u slici, pa smo morali da idemo na jednobojnije odevne kombinacije.

* Da li je moguće raditi ovaj posao, a ne biti profesionalno "deformisan"? Uočavate li uvek modne detalje na ulici, komentarišete li kako su ljudi obučeni, koju modnu grešku su napravili?

- Da, kostimografija je jednostavno način života. Sve oko mene je predmet inspiracije, pa sam neretko odevne kombinacije koje vidim na slučajnim prolaznicima preslikavala na kostime glumaca. Zanimljivo je da ono što vidite na ulici nijedan kostimograf ne može da osmisli. To svaki put toliko iznenadi, da se zapitam da li je moguće da ovako nešto "sretnem".

* Vi ste zaslužni za kostime koje smo gledali u "Kukuriku šouu", "Zverinjaku", "Zaboravljenim umovima", "Neko me ipak čeka"... ali o tome se nedovoljno zna. Zasmeta li vam ponekad ta pozicija "ljudi iz senke", kada ulažete ogroman napor, a čini se da "kajmak" ostaje za druge?

- Istina je da se o našem poslu, o mukotrpnom radu koji iza njega stoji, malo govori, pa se i malo zna. Za izradu bilo kog kostima, pa čak i za rekonstrukciju epohe u mašti, potrebni su veliko znanje, umeće i ljubav. A da ne pričamo o tome što su budžeti ograničeni, pripreme kratke, a sve mora da se uklopi i svi, čak i u takvim okolnostima, želimo da napravimo najbolji kostim na svetu. Na sreću, ja imam sjajan tim. I zato rezultat ne bi bio onakav kakav se očekuje da ne radim sa vrhunskim maskerima, šminkerima, mojim asistentima, vrednim krojačima, garderoberima... Oni su moj oslonac, moja podrška. Samo se nadam da me posle ovog šoua neće napustiti. Priznajem, mnogo sam zahtevna.