"DUŠA METOHIJE" OPČINILA ZAPAD: Plasirati vino Francuzima isto je što i prodati pesak u Sahari - Srbinu LJubiši Đuričiću je to uspelo

NEKADA se vinovodom iz Velike Hoče za vreme cara Dušana snabdevala srpska prestonica Prizren, a sada je vino s vinogorja kralja Milutina došlo i do evropskih prestonica.

Foto Arhiva

Tako su francuski novinari predstavili "dušu metohije", srpsko vino koje je našlo put do zemlje sa 76.000 vinskih poseda i 42 miliona proizvedenih hektolitara godišnje. Onima koji su ovde probali metohijski nektar, postalo je jasno zašto se on pominje i u Povelji Stefana Prvovenčanog. Da ljubitelje božjeg napitka u to uveri, pošlo je za rukom vinaru Ljubiši Đuričiću (51), sa svega jednim hektarom vinograda.

- Velika Hoča je čudesno srednjovekovno mesto. Mnogobrojni naši manastiri su ovde imali, i još imaju, svoja imanja, vinograde i vinske podrume. Tu su proizvodili vino za svoje potrebe. Velika Hoča je bila metoh mnogih naših manastira: Dečana, Hilandara, Deviča. Manastir Dečani na primer, još ovde proizvodi vino. Poseduju svoj vinograd od nekolio hektara, a tu imaju i konak - kaže Đuričić, za "Novosti".

Briga o svakom čokotu vodi računa, Foto Arhiva

Plasirati vino Francuzima je isto što i prodavati pesak u Sahari ili frižidere na Severnom polu. A našem sagovorniku baš to polazi za rukom!

- Proizvodnja vina ima dugu tradiciju među porodicama u Velikoj Hoči. Ali, posle Drugog svetskog rata, to nije smelo da bude zanimanje. Mogla su to da rade samo državna preduzeća.

Ostali su proizvodili za sebe - ističe istorijat ovog podneblja.

TRADICIJA Kod vinograda u Velikoj Hoči, Foto Arhiva

Čim dete u Hoči prohoda, ode u vinograd. I on je zanat učio od oca i dede. Takođe su pravili svoje vino. Njegov otac je, kaže, prvi u Hoči zasadio vinograd savremenog, takozvanog Gijovog jednogubog i dvogubog uzgojnog oblika, plantažno, na "špalir":

- Pre tačno pedeset godina, i taj vinograd i dalje živi!

Kada je prestalo NATO bombardovanje, pojavio se višak grožđa koje su ranije prodavali kombinatu "PKB Orvin" u Orahovcu. Nisu znali šta će s njim, pa su počeli da proizvode veće količine pića. Primenjivali su tradicionalni način proizvodnje. Ljubiša to i danas radi.

- U početku, 2000. godine, nije postojala nijedna prava "muljača" za grožđe. Ranije se gazilo, pa za njima nije ni bilo velike potrebe. Pojavile su se, onda, organizacije koje su nam davale opremu. To nam je pomoglo i olakšalo proizvodnju koju smo svi povećavali - ističe naš sagovornik.

VINAR Ljubiša Đuričić, Foto Arhiva

A onda se dogodio važan događaj na sentimentalnom planu, koji je sve promenio.

- Posle 17. marta 2004. pojačano je prisustvo međunarodnog osoblja. Među njima je bila i Francuskinja Kristina. Upoznali smo se, a onda i venčali. Imamo trojicu sinova, Luku (14), Marka (11) i Novaka (7) - kaže s ponosom.

Supruga mu je, kao zaposlena u OEBS-u, zadužena za ljudska prava, zatim prešla u Banjaluku, odatle u Sarajevo, pa u Varšavu. Tada se preselio s njom. Istovremeno je registrovao preduzeće da bi počeo profesionalno da se bavi proizvodnjom vina. Bilo je to 2006. godine.

- Uradio sam to da bih imao osećaj da nikada nisam otišao iz Hoče. Otada sam stalno dolazio, gotovo svakog meseca, iz porodičnih, ali i profesionalnih razloga.

Na izbor da se bavi vinarstvom je uticala viševekovna hočanska tradicija, ali i razgovori i druženja sa slikarima i monasima.

- Ranije smo u Hoči organizovali međunarodne likovne kolonije. Uz pijuckanje vina, umetnici su mi skretali pažnju da bi bilo šteta da ih i drugi ne probaju. Tako sam pronašao sklad između tradicije i profesionalnog izazova.

Foto Arhiva

U početku je četiri hiljade čokota bilo sasvim dovoljno. U zavisnosti od godine, od njih je dobijao i do 12.000 kilograma grožđa, a od toga pravio i do desetak hiljada boca. Pozitivne kritike su uticale da poveća proizvodnju, pa je počeo da otkupljuje grožđe od lokalnih uzgajivača. Danas proizvodi i do 25.000 flaša. Vino prodaje u centralnoj Srbiji, na severu Kosova, a dobar deo, 30 do 40 odsto izvozi. Dosta u Francusku, ali i u Švajcarsku, Nemačku, Belgiju.

Posle Varšave, naime, živeo je sedam godina u Strazburu, gde mu je supruga radila u Savetu Evrope. I tu je vino našlo put do Francuza.

- Probne količine su odlično prihvaćene. Bio sam prijatno iznenađen. Stranci se čude kad saznaju odakle vino dolazi. Čuli su za Francusku, Španiju, Italiju, Australiju, Južnu Afriku, Argentinu, Čile, ali ne i za nas. Žele da probaju nešto autohtono. Vranac im je pravo otkriće.

U međuvremenu se s porodicom pre tri godine preselio u Brisel. Njegovo vino je prisutno u vinotekama u Strazburu, Briselu, Lionu. Sarađuje i s našim crkvama, u Cirihu, Frankfurtu, Antverpenu, Briselu, Lilu, Parizu. Više puta nagrađeno vino iz srpske enklave je, preko Soluna, krenulo i u daleki Brazil.

Brendirao je vina pod imenom "duša metohije". Hteo je, pored tradicionalne, da ima i modernu etiketu, na francuskom, pa se neke od njih, u prevodu, zovu i "crni ždrebac". A na etiketama, na kojima je povukao vezu između Bordoa, Toskane i Velike Hoče, stoji zapisano i da je, izmolivši od vizantijskog cara da Golema Oča (Velika Hoča) bude metoh manastiru Hilandar, veliki srpski župan Stefan Nemanja 1198. godine i sam tu zasadio dva vinograda.

Tu je i kratka zabeleška na boci, o onoj legendi da je u vreme cara Dušana, u 14. veku, između Velike Hoče i Prizrena postojao vinovod, kojim se prestoni srpski grad snabdevao vinom. Da se zna.

- Zavisno od godine, ima jačih, i slabijih vina, sa više ili manje karakterističnih aroma i ukusa. Ništa se industrijski ne određuje. Kako je grožđe okupano suncem, takvo uđe u bocu - zaključuje naš sagovornik priču o srpskom vinu.

MUKE S DEKLARACIJOM

LjUBIŠA je u žalosti je, jer mu je nedavno preminuo otac Andreja. Nema, kaže, toliko problema kao što ih je bilo 2004. ili ranije. Sada su drugi, pre svega administrativni.

- Prištinske vlasti mogu da nam prave problem s našim ćiriličnim pismom ili deklaracijom na vinu. Ne vole kada se upotrebljava reč Metohija. Nekad zagledaju, otvaraju pošiljku. Dešavalo se da zbog toga vino nekoliko dana stoji na terminalu.

HANDKEA OČARALA "SMEDEREVKA"

VELIKI ljubitelj vina iz Velike Hoče je i nobelovac Peter Handke.

- Pio je u Hoči moju "smederevku". Nisam bio tu, ali su mi rekli da mu se mnogo dopala. Kad su dolazili po vino za njega, nisam dozvoljavao da plate. On je ovde kao kod svoje kuće. Uvek je dobrodošao. Naš je savremeni heroj, kad je imao hrabrosti da kaže sve to što je rekao!

Mnogo smo se obradovali kad je dobio Nobelovu nagradu. Pripala mi je čast i da kao Srbin u to vreme za britansku štampu kažem nešto o tome. Razmišljao sam da mu, kada prođe pandemija, odnesem vino u Pariz, da mu se još jednom zahvalim na svemu što je učinio za nas.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije