AUTORSKI TEKST Aleksandar Vulin: Pranje kostiju i Marina u SANU

MARINA Abramović je svetski poznati konceptualni umetnik i performans izvođač.

Foto: Tanjug

U civilizaciji u kojoj je važnije biti "ko" nego "šta" ova prosta istina govori mnogo ili ništa. Ona je srpska umetnica, tačnije rođena je u Srbiji, što je samo okolnost, te je izjavila: "Kada me ljudi pitaju odakle sam, nikada ne kažem iz Srbije već iz zemlje koja više ne postoji."

Kao što je ne obavezuje mesto rođenja tako je ni nacija ne određuje, pa dodaje: "Ne osećam se ni kao Srpkinja ni kao Crnogorka (roditelji su joj iz Crne Gore, odlikovani partizani, koje je ona opisivala kao 'crvene buržuje', a odnos sa njima, posebno sa majkom, kao težak i traumatičan) već kao eks-Jugoslovenka". Kada se oslobodila stega zemlje, nacije i roditelja oslobodila se i potencijalnog potomstva i objavila da je imala "tri abortusa" jer "rađanje dece za moju umetnost bi bila katastrofa disaster".

Tako oslobođena u serijalu Rhythm (1973, 1974. godine) sedela je ispred 72 predmeta kojim je publika mogla da je miluje ili povređuje, sekla se noževima po rukama, pekla otvorenim plamenom, uzimala lekove za šizofreničare sve dok je lekari ne odnesu sa scene. Sa dugogodišnjim partnerom Ulajem u postavci Imponderabilia (1977, pa reizvedenoj 2010) pozivala je posetioce da se provlače između njihovih nagih tela i da sami izaberu kome će okrenuti lice a kome donja leđa. Postavka "Sedam lakih komada" (2005) dovela je ispod pozorišnih dasaka izvođače koji su masturbirali dok se publika kretala po sceni, a 2006. režirala je (uz druge slične stvaraoce) i film Destricted u kome govori o erotici na Balkanu, prikazujući gole muškarce koji (bez i malo prostora za maštu) pune rupe u zemlji čineći je plodnijom, ili (opet) masturbiraju na kiši, lečeći kljakave volove (nije interpretacija autora ovog teksta) dok žene svojim vaginalnim sokovima mažu lica dece protiv uroka.

Vrhunac njenog rada (ili umetnosti) je, ipak, instalacija Balkan baroque (1997) u kojoj kao odgovor na rat u BiH, satima pere hrpe krvavih, crvljivih goveđih kostiju. Za tako nadahnuti prikaz nagrađena je Zlatnih lavom na Bijenalu u Veneciji. Trinaestojulsku nagradu Crne Gore primila je uz veliku zahvalnost (ovo je najvažnije priznanje u mom životu), a te iste 2012. godine i Karić fondacija je učinila svojim laureatom. Srbija je 2021. odlikovala svoju davno samo izgubljenu kćerku "zlatnom medaljom za zasluge" što je Marina prihvatila bez reči i javnih emocija.

Ona se sa pravom može nadati još jednoj nagradi, članstvu u SANU. Razlog što sam se usudio da napišem ovaj tekst nije da ocenjujem rad (ili umetnost) Abramovićeve, nisam ni toliko stručan, a ni toliko umišljen da mislim da je moje shvatanje lepog ili dobrog presudno, pa ni bitno. Nemam nameru da sudim ni delu ni autoru, pa ću se uzdržati od ukazivanja na neodbranjive sličnosti između onog što se dešava na njenim performansima i ozloglašenih TV formata kakvi su rijalitiji poput "Velikog Brata" ili "Zadruge", porno-bioskopa i satanističkih okupljanja.

Propustiću da lako poentiram podsećajući da je Microsoft (2020) povukao reklamu sa njenim autorstvom usled protesta javnosti zbog okultnih i satanističkih poruka koje je njeno delo slalo publici. Ne mislim ni da ulazim u polemiku da li je performans umetnost (a mislim da Mita Tabački nije trebalo da kao scenograf postane akademik, pa kako onda da razumem da je performans preporuka za mesto među besmrtnicima). Neću se igrati ni montipajtonovskim slikama u kojima Marina Abramović iznosi pristupnu besedu praćena muškarcima i ženama koji se bodu noževima, pokazuju genitalije i peru kosti, a umetnicu u pobožnoj tišini sluša predsednik SANU Zoran Knežević sa biranim akademicima.

Foto Instagram/Abramovicinstute

Ne, razlog što pišem je što nigde ne mogu da pročitam šta o njenoj kandidaturi misle članovi SANU i što se nacionalna inteligencija više plaši da ne posluži kao primer nekom od ambasadora da Srbija ide ka "patrijarhalnim i nacionalističkim vrednostima" (ambasador Švedske, 8. mart 2024, Novi Sad) nego da iznese svoj stav. U javnom životu Srbije a posebno u politici poražavajuće je odsustvo intelektualaca sa stavom. Ko je danas pandan Brani Crnčeviću, Gojku Đogu, Miroslavu Toholju ili Mihajlu Markoviću, ali to je druga, istina ne manje važna tema, ali da se ipak vratim Marininom članstvu.

SANU nije ili ne bi smela biti institucija u koju se dolazi na osnovu broja Google pretraga ili lajkova, naučni i umetnički doprinos stvaraoca je svakako podrazumevajući uslov, ali osim njega mora se vrednovati i odnos prema Akademiji samoj, prema njenoj suštini. SANU nije nastala kao puka riznica, trezor i čuvar znanja već institucija koja se svojim sredstvima, ne manje ubojitim, a posebno ne manje važnim, od vojske ili politike, bori za opstanak Srba, za slavu Srbije. Akademija jeste naučna, ali Akademija je pre i iznad svega srpska institucija. To ne znači da članovi Akademije nužno, pa ni pretežno, treba da budu Srbi, već mora da znači da su njeni članovi i kandidati svojim delom i svojim životom dokazali odanost vrednostima srpskog naroda, a ne nekog drugog naroda, ne potcenjujući nikoga.

Ivo Andrić, akademik SANU, Nobelovu nagradu je dobio ne za promišljanje o apsolutu ljudske patnje već "za epsku snagu", kojom je "oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje". Josif Pančić je po rođenju Hrvat, katolik po veri i zakonu, ali i prvi predsednik SANU, ne zato što je preverio ili napustio činjenicu svog rođenja, već zato što je svojim radom proslavio Srbiju. SANU nije prost skup naučnih radova, već skup ljudi čiji rad služi na ponos narodu iz koga su iznikli i koji su svojim radom u kulturi i nauci potvrdili ispravnost vrednosti koje ga čine narodom. Ma koliko se trudili očevi/majke tiranije rodne ravnopravnosti da svet učine bespolnim mestom - svet to nije i ma koliko se trudili drugosrbijanci, liberali, ambasadori, a često i sam vrh SANU, da od nje naprave nesrpsku akademiju, SANU to nije.

Svet je stvoren i traje kao savez i sukob dva pola, a SANU je stvorena i traje kao primer i skup vrednosti srpskog naroda. Zato nema suvislog odgovora na pitanje šta je Marinu Abramović kvalifikovalo da se upiše uz Dobricu Ćosića, Ivu Andrića, Jovana Cvijića, Aleksandra Belića, Dejana Medakovića, Lavoslava Ružičku, Slavenka Terzića, Milorada Ekmečića, Čedomira Popova, Vasu Čubrilovića i sve one čiji rad nas drži uspravnim na zemlji i daje pravo da težimo ka nebu.

Kojom to instalacijom i kojim stavom nas je Marina Abramović učinila vrednijim i koju konkretno vrednost našeg naroda i SANU je prihvatila kao svoju čineći Srbiju i svojom i slavnom. Vreme u kome ona živi je vreme sa bezbroj prilika da pokaže svoj stav kada su u pitanju Srbija i Srbi ali, osim pranja kostiju koje se čita kao da su kosti optužnica za srpsko zlo, nema nijedne reči utehe ili bar zahteva za pravdom za narod kome Marina makar i nevoljno pripada. Ako je kroz Balkan baroque izrazila stav prema (uvek zaboravljamo, građanskom ratu) u BiH zašto u Balkan baroque 2.0 nije izrazila svoj stav prema bombardovanju Srbije.

Ili joj Srbija u plamenu i njena pobijena deca nisu probudili nijedan trenutak inspiracije za postavku u kojoj možda ne bi bilo golih muškaraca, ali bi moglo biti gole istine o agresiji NATO. Ona nije javni delatnik bez stava, 2021. godine učestvovala je u podizanju Crystal wall of crying spomenika koji podseća na užasni masakar u Baba Jaru (današnja Ukrajina) od strane Einsatzgruppen (ss jedinica napravljenih samo za istrebljenje Jevreja) a 2022. brzo i bez dileme osudila je ono što ona naziva "ruska agresija na Ukrajinu". Marina nije intelektulac koji je nesvestan sveta oko sebe, da jeste ne bi se družila sa Hilari Klinton, Marina nepogrešivo bira stranu sveta u kojoj teško da ima pravde za narod kome nevoljno i uprkos svemu pripada.

I da sve to izuzmemo i zaboravimo, da postupimo po antičkoj mudrosti da ne sudimo o čoveku dok ne vidimo njegov kraj, ostaje pitanje da li će Marina Abramović, svetski poznati konceptualni umetnik i performans izvođač, kandidat za članstvo u SANU, sav svoj autoritet staviti u službu Srbije dok se otima da ne bude proglašena genocidnom državom genocidnog naroda. Tesla i Pupin nisu bili manje svetski slavni, a i više su zadužili čovečanstvo, pa su opet bez stida i sa punim uverenjem radili na slavi Srbije, a vrednosti srpskog naroda prihvatali kao svoje.

Šta onda sprečava Marinu da pođe njihovim primerom? Hoće li Marina ispred zgrade UN izvesti performans u kome pere bele marame majki Srebrenice, a one kroz isprane vode i vode postaju crne kao marame srpskih majki Bratunca. Hoće li Marina A morati da se izvinjava i pravda za članstvo u instituciji koja je prvo i ispred svega srpska, pa onda naučna i kulturna i kako će to izvinjenje izgledati? Zašto Marina Abramović treba da postane srpski akademik, zašto?

Preporučujemo

Društvo

0 1

I MARINA ABRAMOVIĆ PROŠLA PRVI KRUG ZA SANU: Odeljenje umetnosti odlučilo ko će biti njihovi kandidati za akademike, skupština u novembru

13. 04. 2024. u 19:00

Politika

7 10

"ODNOS SLOVENIJE PREMA SRBIJI JESTE ODVRATAN" Vulin: Vučić nema za šta da se izvinjava, samo može da traži izvinjenje od Ljubljane

25. 04. 2024. u 16:13

Politika

0 0

ALEKSANDAR VULIN SA VISOKIM RUKOVODIOCEM IZ BELORUSIJE U SANKT PETERBURGU: Belorusija čvrsto podržava teritorijalni integritet Srbije

25. 04. 2024. u 17:00

Društvo

0 3

KNjIŽEVNICI PRECRTALI PISCE: Pri kraju izjašnjavanje o kandidatima za nove akademike SANU, izbori u novembru

25. 04. 2024. u 10:51

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije