Šta je COVID-19 virus, u narodu poznat pod imenom korona? Na prvi pogled, odgovor na ovo pitanje nije teško dati. Potrebno je samo da budete on-line i da preko interneta pristupite ogromnom broju stranica koje će vas, na različitim jezicima, informisati o novom globalnom superstaru. Čitajući različita tumačenja jednog fenomena, uskoro ćete shvatiti da na svetu ne postoji jedan COVID-19, već nekoliko njih, a koji će biti vaš zavisi od toga kojoj se struji tumačenja priklonite.

„ZVANIČNA“ ISTINA I ALTERNATIVE


Krenimo od takozvanih main stream medija, tj. korporativnih medija koji oblikuju sliku sveta stanovnika zapadne hemisfera, te ljudi širom planete koji sebe vide kao prozapadno orijentisane. Primer zvani Gardijan: „zvanična“ istina događaja glasi da je virus korona nastao u gradu Vuhanu u Kini. Tačka. Ovaj položaj se drži po svaku cenu čak i ako Robert Redfild, direktor američkog Centra za kontrolu bolesti i prevenciju, izjavi da je moguće da su neki smrtni slučajevi u Americi, ranije pripisani gripu, zapravo mogli biti žrtve virusa korona. Drugim rečima, to otvara mogućnost da Kina nije mesto porekla virusa. Gardijan Redfildovu tvrdnju opisuje kao nejasnu (vague) da bi uz pomoć izjava eksperata (koji, doduše, nisu eksperti za viruse, već za Kinu) potvrdio da zvanična istina o kineskom poreklu još uvek važi. Razume se, kinesko reagovanje na Redfildovu izjavu koje dovodi u pitanje zvaničnu istinu opisuje se nonšalantno kao teorija zavere, tj. kao nastojanje Kineza da iz političkih razloga promene „zvaničnu“ istinu.

Pročitajte još: OVAKO izgleda karantin u Italiji: Grobnu tišinu prekidaju samo sirene ambulantnih kola i crkvena zvona (VIDEO)

U ruskim medijima na engleskom jeziku (RT), naravno, stvari stoje drugačije: tu se prenosi kineska reakcija na Redfildovu izjavu, odnosno stav kineskog ministarstva spoljnih poslova da Amerika mora da svoju poziciju učini transparentnijom, kao i pretpostavka da je moguće da su virus korona u Vuhan doneli članovi američkog armijskog tima koji je učestvovao na Svetskim armijskim igrama održanim u ovom gradu. To je krajnja tačka kineskog fronta.

Pozicija Irana je još više isturena. Po iranskim zvaničnicima, virus korona je biooružje upereno protiv Kine i Irana. Treba imati čulo za finu nijansu ovog iranskog stava. Iranci na ovaj način ubrizgavaju u javni prostor tezu o bionapadu, a da istovremeno ne preuzimaju imperativ odmazde zbog napada. Naime, da je ovu tvrdnju izrekla Kina, ona bi morala i da se osveti, kako bi sačuvala prestiž; Iran taj imperativ nema, budući da je slabija od dve navodno napadnute zemlje; odmazda se očekuje od one jače (Kine), a kako ta jača nije ni izjavila da je napadnuta, pred nju se imperativ osvete i ne postavlja. Pa ipak, poruka o (mogućoj) veštačkoj prirodi virusa je poslata.

Pročitajte još: Međunarodni institut iz Slovenije: Crnogorska obaveštajna agencija plasira lažne informacije da neki rade protiv države


Najzad, ostaju takozvani alternativni mediji na internetu, čiji je manevarski prostor najširi, jer ono što kažu nikoga ne obavezuje. Stoga se u korporativnim medijima po pravilu opisuju kao izvori teorija zavera i lažnih vesti. Na ovim sajtovima se pojavljuju brojne interpretacije događaja koje uzimaju u obzir i one fakte (čiju bi istinitost, razume se, valjalo proveriti) koji se ne pojavljuju u korporativnim medijima (jer dovode u pitanju zvaničnu verziju) niti u evroazijskim, pre svega kineskim i ruskim državnim medijima, jer bi u tom slučaju novootkrivena istina na neki način obavezivala te države na akciju. Ne bih se bavio prepričavanjem tih interpretacija, ali bih pomenuo samo jedno pitanje koje se tu pojavljuje, a koje nije bez važnosti. Ono glasi ovako: zašto je Svetska zdravstvena organizacija proglasila virus korona za globalnu pandemiju u trenutku kada je izvan Kine bilo svega 150 zaraženih (30. januar 2020) što korespondira sa činjenicom da su mere protiv virusa korona, posebno izvan Kine, i dalje mnogo spektakularnije od posledica virusa.

BESMISLENA PATETIKA

Kao što se iz navedenog pregleda različitih položaja na frontu može videti, svet se bori za virus korona u najmanju ruku isto tako žestoko koliko se bori i protiv samog virusa. Naravno, ovaj fakt predstavlja odličnu priliku da se oglase lažni idealisti koji će tražiti da se čovečanstvo ujedini u borbi protiv virusa. Takvi patetični zahtevi su besmisleni, jer čovečanstvo nikada nije postojalo, pa ne postoji ni sada. Stvar je samo u tome po čemu će se ljudi deliti: po boji kože, nacionalnosti, civilizacijskom poreklu, veri ili količini novca na računu u banci. I druga stvar, takvi lažni idealisti prećutno tvrde da su u ratu sve strane podjednako krive, što je tačno onoliko koliko i tvrdnja da u tuči podjednako učestvuju i čovek koji leži na zemlji i trojica koji ga udaraju nogama.

Izvesno je da ljubitelji košarke u Srbiji neće moći da gledaju ni Partizan (u Evrokupu), ni Zvezdu (u Evroligi) pa ni NBA ligu – sve je otkazano. To je svakako za nas kao zemlju košarke trenutno najspektakularnija posledica virusa korona. Za sada (14. mart 2020). Na globalnom planu izvesno je još nekoliko stvari: prvo da niko ne može da izračuna posledice proglašavanja virusa korona za globalnu pandemiju. Drugo, da populaciju u Evropi u talasima hvataju napadi panike koji su zasad medijski indukovani predviđanjima šta će se dogoditi u budućnosti (što dovodi do korelacije između 1. uvećenog broja rolni ve-ce papira u kući, te 2. uvećanog straha od smrti).

STRAH OD SISTEMA

Panika je posledica straha od virusa korona – to je očigledno. Manje je očigledno da ovu paniku prati i jedan drugi strah, podsvesni. Vera u nauku i naučni progres koja se danas širi svetom pokazuje se u slučaju virusa korona kao dvostruka slutnja: ne samo slutnja da se danas može proizvesti virus koji će biti ciljano usmeren na neku određenu rasu, dob ili pol već, isto tako, slutnja da postoji spremnost da se taj virus i upotrebi. Ne tvrdim, naravno, da je COVID-19 neko svesno upotrebio kao bio-oružje, ali slutim da spremnost za takve zločine postoji.

To se dešava zato što ljudi podsvesno osećaju da žive u društvima koja postaju sve surovija prema tzv. „neuspešnima“, sa sve većim stepenom socijalne nejednakosti, sa otuđenim političkim i finansijskim elitama (fenomen „postdemokratije“) s raspadanjem pojma istine, a samim tim i pravde; ukratko, živimo u društvima koja se ubrzano menjaju promenom strukture stanovništva putem nasilnih migracija, odnosno putem revolucionarnih naracija kakva je medijski indukovana ekološka panika koja traži da se životi ljudi iz korena promene zarad „spasa planete“. Ljudi, dakle, slute da je s jednim načinom života gotovo, ali slute i da ono što im se obećava nije napredak već, naprotiv, samo brutalnija borba za opstanak koju će svaki od njih voditi kao usamljeni pojedinac.

I to izaziva latentnu paniku. Ljudi pokušavaju da je savladaju na dva načina: jedna grupa ljudi ovaj podsvesni strah čine svesnim, te se priklanja tzv. vansistemskim partijama koje se bore protiv ovakvog sistema u nastanku, ili sami izlaze na ulice, jer osećaju da su otpisani (slučaj Žutih prsluka u Francuskoj). Ova grupa je prijemčivija za takozvane lažne vesti i teorije zavere, odnosno za alternativne medije, jer sada već jasno oseća da korporativni mediji nisu njihovi mediji, i da ne postoji neka javna, zajednička stvar koja ih sa tim korporativnim medijima spaja. To su ljudi koji sada mogu da se poistovete sa onih pola miliona nesrećne iračke dece, indirektno likvidiranih ekonomskim sankcija kojima je bio izložen Irak, devedesetih godina prošlog veka, između Prvog i Drugog zalivskog rata, a da je malo ko, na Zapadu, zbog njihove indirektne likvidacije imao problema s grižom savesti.

KAKO BITI „SPASEN“

Postoji naravno, i druga grupa, koja oseća isti taj podsvesni strah, ali pokušava da ga se oslobodi na drugačiji način: nekom vrstom trgovine, uzdanjem u racionalnost sistema i njegovu logičnost, osećanjem da imaju šta da ponude u zamenu za to da budu „spaseni“. Oni sistemu nude svoje kvalifikacije, ali pre svega svoju pokornost. Oni strastveno prihvataju sve zvanične verzije korporativnih medija (da je Kenedija ubio Harvi Li Osvald, da nije bilo trećeg metka kod atentata na Đinđića, da je glavni problem u Srbiji nacionalizam), pa tako i da je, razume se, virus korona mogao nastati samo u Kini (prirodnim ili veštačkim putem, svejedno). No to nije sve; vrlo često ćete videti ovakve ljude kako na društvenim mrežama imaju potrebu da lično brane ove zvanične verzije, a oni nervozniji i da izvrgavaju ruglu svakoga ko zvanične verzije dovedi u pitanje. Upravo taj lični angažman ove grupe ljudi nepogrešivo ukazuje na njihov strah od sistema, koji se razrešava neprekidnim dokazivanjem sopstvene pravovernosti. Međutim, kako odluka o tome da li će biti „spaseni“ nije na njima već na sistemu, tako i oni ne mogu da savladaju sopstveni strah pukom pokornošću. On traje i mutira se u autošovinizam, blažeg ili težeg oblika, ili u osećanje prezira ili čak mržnje prema svemu što ugrožava sistem globalne oligarhije.

Tako dolazimo do jedine nesporne istine virusa korona: to je ogromna količina straha koji je ovaj virus otkrio, uz pomoć medijske kampanje koja bi teško mogla da bude veća i da je virus korona nekim slučajem ubitačan kao Crna smrt u srednjem veku. Taj strah, videli smo, nije samo strah od virusa, pa ni od medija koji su ga projekcijama zaraženih u budućnosti uvećavali, nego i od sveta u kome se virus pojavio. Gledajući rat za tumačenje virusa, ljudi vide da je COVID-19 bojno polje rata koji se danas vodi, ali isto tako osećaju da već sledeći virus može da bude i oružje u tom ratu.

Autor: Slobodan Vladušić