Velika Albanija pred vratima

TO što se Hašim Tači preračunao, ne znači i da je račun kosovsko-metohijskih Albanaca pogrešan. Zato što postoje dva elementa u ovom računu. Prvo, Tači ima svoje razloge zbog kojih je ubrzao proces prerastanja Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova. I ti njegovi razlozi su uglavnom unutrašnjepolitički. Rejting mu je loš, po svoj prilici će se brzo na nove izbore. Rezultati njegove posleratne politike su mršavi, a uz sve to još će i novi sud početi sa radom. Reč je o sudu, formiranom pod pritiskom međunarodne javnosti posle izveštaja Dika Martija, koji bi trebalo makar malo da se pozabavi i albanskim zločinima. Tači je u ćorsokaku, prinuđen je da požuri.

Za razliku od njega, sponzori albanske državolike tvorevine ne smeju da žure. Njihova brzopletost i nepromišljenost su nas i doveli dovde. A gde smo, najbolje pokazuje reakcija Federike Mogerini posle "balkanske turneje". Njen zaključak je da se dve zemlje nalaze pred raspadom. Mislila je na BiH i Makedoniju. Takozvanu Republiku Kosovo nije računala, mada i ona, ovakva kakva jeste ne može opstati. Crnom Gorom ozbiljno se nije ni pozabavila, iako se stvari odvijaju u pravcu dugoročne destabilizacije.

Dakle, EU i NATO radije bi da zatraže "tajm-aut". U situaciji kakva je trenutno svako jednostrano iskakanje može prouzrokovati posledice. Tačijeva žurba na Kosovu može ubrzati raspad BiH ili dovesti do novih sukoba u Makedoniji. EU i NATO bi da se presaberu gde su i šta su, da definišu nove strategije i politike. Zato su izvršile pritisak na Tačija da se malo smiri.

U ovom trenutku, to je dobro. Mada ne delim optimizam našeg rukovodstva, kojem se lično zahvalio generalni sekretar NATO. Eto, Srbija je doprinela stabilnosti, pa je sada priznata u svetu. Prisetimo se da je i Slobodan Milošević proglašavan faktorom stabilnosti na Balkanu 1995. godine, i to direktno od Ričarda Holbruka. Godinu dana kasnije je postao "najveći evropski diktator", a do 1998. godine i "balkanski kasapin".

EU i NATO neće promeniti svoj odnos prema kosovskom pitanju. Čak ni prema formiranju oružanih snaga kosovsko-metohijskih Albanaca do čega će pre ili kasnije doći. Samo, njima je sada potrebno da dijalog Beograda i Prištine bude nastavljen, da se položaj tzv. Republike Kosovo u međunarodnom sistemu dodatno učvrsti, te da se Srbija dalje navodi na potpisivanje novog sporazuma po uzoru na dve Nemačke. Tek posle toga može se ići ka formiranju vojske.

To Tači nije shvatio, a čini se da ne shvata ni većina albanskih političara. I takvo ponašanje albanske političke elite drugi je element u računici. Mnogo značajniji od prvog. Zašto? Pogledajmo poslednjih 25 godina iz njihove perspektive. Dobili su više nego bilo kada u istoriji. Albanija je od najizolovanije zemlje Evrope stigla do članstva u NATO, Kosovo su gotovo etnički očistili i proglasili za novu državu, a sudbina Makedonije rešavaće se prema Tiranskoj deklaraciji.

Albanci su u ovih četvrt veka samo pobeđivali. Oni pucaju od samopouzdanja. Pored toga, gledajući njihov narodotvorni proces - radi se o klasičnoj "zakasneloj naciji", koja se nalazi u istorijskoj fazi nacionalnog romantizma. Oni neće stati. I pitanje formiranja vojske, kao i nekoliko drugih će nastaviti da guraju na dnevni red. S obzirom na stanje u kom su EU i NATO, ali i i analizirajući geopolitičke interese vodećih zapadnih sila koje su Albancima sve ovo u prethodnih 25 godina i omogućile, sasvim je moguće da albanski pritisak bude uspešan.

Uzdati se u to da će ih u funkcionalnom povezivanju albanskog etno-prostora sprečiti EU i NATO jeste pogrešno. Prvo, to nije tačno, jer su dugoročni geopolitički interesi Zapada suprotni srpskim interesima; i drugo, čak i kada bi bilo tačno, teško je ostvarljivo. U fazi nacionalnog romantizma nema odustajanja. Albanci će nastaviti dalje, uprkos svemu. Jer je to pravilo u "odrastanju jednog naroda". I prema tome treba i definisati naše buduće ciljeve. Velika Albanija kuca na vrata. Gde je u svemu tome Srbija? I šta činiti da bi se osigurala nacionalna bezbednost?