Napustio nas je najbolji među nama

SUZE i bol. Umesto reči, svih 450 žitelja planinskog sela Jakalj oplakuje svog heroja, komšiju, zastavnika Nebojšu Drajića (44). Pred roditeljskim domom mehaničara letača, stradalog u strašnoj nesreći u petak uveče kod Beograda, zatičemo njegovog rođaka Miloša Lučića, sa komšijama Sretenom Markovićem, Zoranom Petrovićem i Nebojšom Vasićem. Familija, nema od bola, u Beogradu je na komemoraciji.

Kroz trnovit put, vele, prošao je Nebojša. Po završetku srednje škole u Rajlovcu službovao je od severa do juga.

- Bio je i u ratu u Bosni, potom izvesno vreme proveo u Podgorici, gde se i oženio, a poslednjih godina živeo je u Beogradu - pričaju komšije. - Voleo je svoje selo, gde je sa radošću dolazio. Poslednji put u Jaklju je bio 21. februara. Njegov brat Strajin proslavljao je 18. rođendan svoje ćerke Danijele. Stric Nebojša, zajedno sa ponosnim dedom Radojem i baba Borikom tog dana bio je izuzetno veseo i raspoložen. A sada tuga, ogromna tuga - kaže Miloš.

Milorad Nikolić još u neverici da svog komšiju više neće sretati u Jaklju.

- Znao sam ga dobro još iz dečačkih dana. Izrastao je u divnog, plemenitog čoveka, velikog humanistu. Druželjubiv, veseo, lepo vaspitan. Ne bi on prošao, a da se ne javi i ne pozdravi sa ljudima. Pomažući ljudima u nevolji i sam je žrtvovao svoj mladi život - u dahu priča Milorad.

Nebojšine komšije ispred Drajićeve rodne kuće

Za Nebojšinog oca Radoja meštani vele da je bio veseljak. Celog života bavio se poljoprivredom, a u dokolici, u predahu od težačkog rada, znao je da uzme harmoniku. Svirao je na mnogim veseljima, svadabama, ispraćajima u vojsku... Od subote ujutro - samo plače.

NEVERICA

- JOŠ ne mogu da verujem da mi je sin poginuo. Ne znam šta je krenulo po zlu, ali to nije bitno. Mog Nebojše više nema - govorio je Radoje, ubrzo pošto je primio najcrnju vest.