Mere kućne izolacije i socijalne distance zbog virusa korona mnogima su teško pale, a sa njima se nisu lako nosili ni kupoholičari, kojima su odlazak u tržne centre i kupovina nasušne potrebe. Da li su strast prema šopingu tokom vanrednog stanja nadoknadili onlajn kupovinom i hoće li sada ponovo pohrliti u velike trgovinske lance i prodavnice? Ili je pandemijska kriza promenila njihove navike, prioritete i svest o tome da zadovoljstvo nije samo u trošenju novca, već i u drugim stvarima?

Psiholog Elena Kuzmanović za “Život plus” kaže da je ova situacija bila prilično šokantna i traumatična za sve nas, zbog neizvesnosti sa kojom smo se suočili. Ljudi su se zapitali šta će se dalje događati, da li će imati posao i dovoljno sredstava za život, pa se poriv za kupovinom posmatrao s dva aspekta. Jedan nas upozorava da moramo da štedimo zbog neizvesne budućnosti, a drugi nas vuče u prodavnice iz straha da ćemo ostati bez nečega važnog.

- Verujem da je inicijalni šok svima doneo drugačije prioritete, ali kako je vreme odmicalo ljudi su se manje-više adaptirali na nove uslove, otvorio se prostor i za razmišljanje o šopingu, pre svega o onlajn kupovini koja nam sada nudi sve - ističe Elena Kuzmanović. - Kupovina je često oblik distrakcije i utehe, način na koji sebi stvaramo uzbuđenje i odvlačimo pažnju od problema. Zato verujem da su kupoholičari ostali bez glavnog izvora zadovoljstva, posebno bez tržnih centara i rituala kupovine u njima, a to nije bilo lako, jer je zahtevalo suočavanje sa sobom.

NEIZBEŽAN OSEĆAJ KRIVICE

Da li su takvu strast u prethodnom periodu zadovoljili kupovinom posredstvom interneta?

- Najverovatnije jesu, jer su nam danas svi omiljeni brendovi, hrana i usluge dostupni onlajn i stalno su u ponudi preko društvenih mreža. To je manje zadovoljstvo, jer nema uživanja tokom kupovine i instant gratifikacije (nagrade) kad nešto kupimo i odmah odemo kući. Ovde je potrebno da sačekamo, možemo i da se predomislimo, pa nema toliko impulsivnosti kao kada odemo u prodavnicu. Postavljalo se i pitanje šta kupovati shodno situaciji, jer nismo znali šta nas čeka i u šta treba da ulažemo novac, pa verujem da je kupovinu pratio i osećaj krivice.

Šta bi bila najbolja alternativa nekontrolisanim potrošačkim navikama?

- Vanredno stanje je zaustavilo i usporilo svaku vrstu impulsivnosti od koje nam se u velikoj meri sastojao život. Sve je bilo ubrzano, kupovina se nametala preko reklama, naše želje i potrebe su kreirale marketinške agencije smišljenim strategijama samo da bi podstakle potrošnju. Nismo ni sami znali šta nam zaista treba i kakve su nam želje. Vreme provedeno kod kuće je donelo priliku da preispitamo gde je išao naš novac, posebno kada smo mogli da napravimo presek troškova na mesečnom nivou. Verujem da smo svi bili iznenađeni koliko nam u normalnom životu novac i vreme odlaze, a da nismo ni svesni gde. Dakle, ovo je možda najviše istaklo vrednost vremena koje smo napokon dobili da budemo sa ljudima koje volimo, ali i sa sobom. Verujem da to nije svima bilo prijatno, jer nam je uskraćeno da “pobegnemo” od problema, bukvalno i fizički. Vreme smo sada mogli najkvalitetnije da potrošimo na nešto što podstiče kreativnost, a karantin nam je dosta toga i doneo. Od kuhinje, pa sve do odnosa prema drugima.

Hoće li kupoholičari posle svega trošiti novac kao ranije ili će korigovati svoje ponašanje?

- Vanredno stanje nije dovoljno dugo trajalo da bi napravilo korenite promene u našim navikama i potrebama i mislim da nećemo manje kupovati. Čini mi se da smo se samo zaustavili, bojim se da će se potrošnja nastaviti kao i ranije, možda sa više obazrivosti, jer treba da uštedimo novac za nepredviđene situacije, kao što je bila ova. Ta velika potreba za kupovinom je u ovom trenutku i dalje opasna, jer su odlasci na mesta gde ima mnogo ljudi i dalje rizični zbog virusa. Zato bi bilo dobro da još malo odložimo odlazak u tržne centre ili da, ako već moramo, preduzmemo sve mere predostrožnosti. I ponovo da razmislimo da li je ovo, ipak, prilika za neku promenu.

Da li će ova situacija mnogima pomoći da shvate da nije najvažnije da se iz šopinga vrate sa punim kesama?

- Mislim da se nikad nismo vraćali kući sa punijim kesama kao prethodnih nedelja, doduše sa više namirnica. Ali i tu se videla potreba da se obezbedimo da ne ostanemo bez stvari koje nisu samo naša osnovna potreba. Naime, potreba za nagomilavanje bilo čega govori da pokušavamo da ispunimo unutrašnju prazninu i da postoji “glad” koja je, pre svega, emocionalna i ne može da se zadovolji kupovinom. Postoji i strah. Verujem da će doći do promena u higijenskim navikama, ali nisam sigurna da smo, zaista, shvatili lekciju koju nam je kovid 19 dao. Često čujem da nam je ova situacija pokazala da je život kratak i da treba što više da uživamo i trošimo, jer ko zna šta donosi sutra. Potpuno drugi koncept u odnosu na starije generacije.

VAŽNA ODLIKA ZRELOSTI

Čemu ih je ova kriza još naučila?

- Možda je imala uticaj na odlaganje kupovine i odluke da nešto odmah moramo da imamo. Odlaganje zadovoljstva je važna odlika zrelosti, jer smo svesni da je neophodno da svoje potrebe odložimo radi veće dobiti kasnije. U ovom slučaju bi dobit bila pametnije investiranje novca. Verujem i da ih je iznenadilo koliko su novca uštedeli jer nisu mogli da idu u nasumične kupovine. Naučila je sve nas do koje mere stvari mogu brzo da se promene i da su neke druge unutrašnje snage glavne za opstanak.

Ima li šanse da počnu drugačije da gledaju na život, jesu li u krajnjoj liniji shvatili da su trošili novac i na ono što im nije bilo potrebno?

- Volela bih da ste u pravu, ali videćemo za nekoliko nedelja. Konzumerizam nam je doneo urušavanje kvaliteta proizvoda i sistema vrednosti, a ova situacija nas je ponovo usmerila na male proizvođače koji su uvek srce ekonomije jedne zemlje. Zbližila nas je i na novom nivou, da usmeravamo novac jedni na druge, a ne na velike kompanije, i dala nam je raznovrsnost u kupovini. Kao da ponovo dajemo određenu upotrebnu vrednost stvarima koje kupujemo i da nam ne treba mnogo od svega, već malo od onoga što stvarno želimo. To jeste na neki način vraćanje sebi i ličnim potrebama, preispitivanje da li nam nešto zaista treba, a ne da dozvolimo da nam reklame indukuju potrebe.


POVRATAK ZABORAVLjENIM VREDNOSTIMA

Naša sagovornica ističe da nam je život tokom karantina doneo davno zaboravljene vrednosti, kao što su vreme sa voljenim osobama, manje aktivnosti, više odmora, vrednovanje onoga što imamo. Ali postoji bojazan da će kod određenog broja ljudi ova situacija podstaći potrošnju iz straha da mora da se nadoknadi izgubljeno vreme i sebi daju više lakog zadovoljstva:

- Biće sigurno i ljudi koji će shvatiti ozbiljnost situacije i razmišljati mudrije, ali će oni i dalje biti manjina, jer je mnogo lakše kupiti nove cipele nego porazgovarati sa sobom o nečemu što nas muči. Nadam se da će se zadržati trend kupovine od malih domaćih zanatlija i proizvođača, da ćemo svesno podsticati jedni drugima zaradu i potrošnju, i time graditi bolje zajedništvo.