Narodna igra je najbolje što mi se desilo u životu

JEDINI profesionalni ansambl narodnih pesama i igara Srbije, "Kolo", osnovan je na današnji dan, 15. maja 1948. godine. Ovog maja, na isti dan, trebalo je da bude uručena i Nagrada "Kola" za životno delo Bogdanki Đurić, dugogodišnjem igraču, koreografu, scenaristi i direktoru (u dva mandata) - za sve što od davne 1958. godine do danas, ne prestaje da čini za ovaj ansambl. Njen poslednji poduhvat je monografija o legendarnoj Olgi Skovran, čije bi ime trebalo da ponese i prva zgrada "Kola" koja će konačno biti podignuta u Karađorđevoj ulici u Beogradu.

- Završavam knjigu sa svih 25 koreografija Olge Skovran, uz prikaz njenog izuzetnog rada i pregalaštva. Ona je prva izvela "Kolo" u svet 1950, u vreme kada su svi želeli da vide ansambl iz Titove Jugoslavije - kaže Bogdanka Đurić. - Inače, godinu dana posle nastanka našeg ansambla, Hrvati su osnovali "Lado", a Makedonci "Tanec". U međuvremenu, u Srbiji je stvoren još jedan sličan ansambl: "Venac" u Gračanici.

Prvo gostovanje "Kola" bilo je u Francuskoj, a kakvo je vladalo interesovanje najbolje ilustruje činjenica da su održali trideset šest koncerata zaredom u pariskoj sali "Pale Šajo"! Tokom prethodnih decenija, nastupali su na svih pet kontinenata i to na scenama poput Boljšoj teatra, Karnegi hola u Njujorku, Teatra "La Feniče" u Veneciji, Opera haus u Kelnu...


Osnivač "Kola" bilo je Ministarstvo prosvete. Tito je shvatio kakav je njegov značaj u svetskom predstavljanju. Nimalo slučajno, ansambl je uvek išao na turneje pre posete predsednika tim zemljama, pa se tako desilo da pet dana uoči prve zvanične posete Josipa Broza (nakon sukoba sa SSSR) nastupi "Kolo". Uostalom, u to vreme sagrađeno je oko dve stotine domova kulture širom ondašnje Jugoslavije, a amaterska kulturno-umetnička društva postojala su i u najmanjim mestima. U stalnoj misiji očuvanja narodne igre, pesme i muzike, "Kolo" je izvodilo svoje spletove pred najvećim vladarima svoga doba: Čuen Lajom, Nehruom, Brežnjevim, Naserom, Sukarnom, engleskom i holandskom kraljicom...


Naša sagovornica je bila saputnik ansambla u najboljem delu njegove istorije. Prvo kao igrač (od 1958. do 1970), a onda i direktor. I to u najteže vreme za celu zemlju, od 1993. godine - u dva četvorogodišnja mandata. Danas, uveliko u penziji, s velikom ljubavlju govori o tim decenijama. Na neki način, bila je i predodređena da prođe ovakav put:
- Potičem iz glumačke porodice i vrlo rano sam se upoznala sa umetnošću igre. Otac Vlastimir Antonović je bio četrdeset godina član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Muzički nadaren, pevao je divnim bas baritonom, svirao klavir, violinu i gitaru. Sa šest godina majka me je upisala u baletsku školu pri Narodnjnom pozorištu (današnja škola "Lujo Davičo"). Volela sam da igram. Ali majka me nije zbog toga poslala na balet, već da stalnim vežbama ojačam. Pre toga izgubila je dvoje dece, pa i ja sam se rodila sa veoma malom kilažom...

U Drugoj ženskoj gimnaziji fiskulturu joj je predavala čuvena "sokolka" Agata Žic, kasnije poznati koreograf "Kola". Pošto je po završetku škole bila previsoka za balet, profesorka Žic ju je nagovorila da ode u ansambl.

- Ušla sam u bajkoviti svet stvaralaštva mog naroda, igre, pesme, muzike, običaja i odeće, koji me je očarao i trajnom ljubavlju vezao za sebe. Upisala sam studije Istorije umetnosti (sa podgrupom etnologija) i gotovo u rekordnom roku završila fakultet. Udala sam se za talentovanog, nažalost tragično preminulog, mladog glumca Slobodana Đurića i rodila ćerku Nevenu... Lepota umetnosti me je osvojila, s posebnm pažnjom pomno sam pratila svaku reč koju je izgovarala koreograf i pedagog Olga Skovran i njeni saradnici.

Postala mi je uzor kome sam se kasnije u životu vraćala, rešavajući svoje dileme i probleme - kaže Đurićeva.
Naša sagovornica sa žaljenjem konstatuje da Skovranova danas nema ni ulicu, ni spomenik, pa ni dostojnu nagradu s njenim imenom:
- Veoma sam se obradovala kada sam čula da je ova Vlada odlučila da da svoj doprinos očuvanju narodnog stvaralaštva, odlukom da sagradi zgradu ansamblu "Kolo", posle 72 godine njegovog postojanja i svih ostvarenih rezultata. Biće na prostoru nekadašnjeg prvog pozorišta, "Đumrukane". U Karađorđevoj 13, na divnom mestu ispod Saborne crkve. Raspisan je konkurs, usvojen projekat, sada se radi na građevinskim dozvolama. Trebalo bi da nosi ime Olge Skovran. Biće to zahvalnost za sve što je uradila ova izuzetno skromna žena, kojoj se nismo ničim odužili....



Tokom višedecenijskog rada, Bogdanka Đurić prepešačila je celu Jugoslaviju, sakupljajući, beležeći i stručno obrađujući narodne igre. "Pretočila" ih je u stvaranje koreografija, pisanje knjiga, pa i materijala za veliku seminarsku delatnost. Zbog svega što je ostvarila, dobila je više nego zasluženo Nagradu "Kola" za životno delo:
- Sa uzbuđenjem i zahvalnošću primila sam vest o velikom priznanju. Od početka sam "kolaš" u srcu, takva ostajem i posle šezdeset godina u njemu. Do kraja života. "Kolo" je moja ljubav, moje opredeljenje, a narodna igra ono najlepše što mi se desilo u životu.