POZORIŠNA KRITIKA : LJubav između umetnosti i vlasti

Na bitno skraćenom i po pravilima u vreme epidemije održanom Slavija festivalu, zagrebačko Pozorište "Planet art" je, početkom marta, gostovalo sa svojevrsnim ljubavnim trouglom između slavnog pisca Mihaila Bulgakova ("Majstor i Margarita", "Pseće srce"...), koga tumači Franjo Dijak, njegove verne žene Jelene Andrejevne (Anastasija Jankovska) i Josifa Visarionoviča Staljina (Marko Torjanac). Huan Majorga, jedan od istaknutijih savremenih dramskih pisaca ("Jugosloveni", Bitef teatar, 2013), napisao je fiktivni saspens o duhovnom i životnom sunovratu Bulgakova, kome je u Staljinovo doba bilo zabranjeno da postavlja svoje komade, a živeo je u svojevrsnom kućnom pritvoru. Pišući bezbrojna pisma Staljinu, Bulgakov se trudio da pronađe pravu reč, koja bi mu otvorila granicu, da ode iz Rusije, ili da izvede neku od svojih dela na pozorišnoj sceni. Pisma se umnožavaju, prijatelji umetnici odlaze, žena tone u očajanje, a Bulgakov počinje da se, u svojoj svesti, ili blizu nje, sastaje sa Staljinom, vodeći beskrajne razgovore. U njima mu "Koba" povlađuje, zahteva od njega da mu piše još pisama, divi mu se kao stvaraocu, predstavljajući se kao iskreni obožavalac Bulgakovljevog dela. Staljin pozove telefonom Stanislavskog, naređujući mu da postavi dramu Bulgakova... U ovim imaginarnim susretima pojavljuje se galerija likova iz dela Bulgakova, kao što je đavo iz "Majstora i Margarite", i svi oni su samo jedan stvarni čovek - Josif Visarionovič Staljin. Umetnik i vladalac postanu toliko bliski da je njihov poljubac i iznenađenje, i odraz strasne, neraskidive uzajamnosti...
Tragična u ovoj drami je perpetualnost poniženja, koju su umetnici vazda podnosili spram totalitarne vlasti, zarad preživljavanja, svog i sebi dragih ljudi. Granica u tome je fleksibilna - koliko, kako i na koji način umetnik može da "izađe iz sebe", spasavajući se porazne stvarnosti, i u kojoj sferi, van uma, možda, može da zadobije izgubljeno samopoštovanje. A delo, ono čeka da ga, eventualno, protumači budućnost, ili da večni princip promene dahne u njegova jedra bar lagani vetar.
U ovoj maštovitoj tragikomediji, koju je rediteljka Saša Broz ogolela do najnižih (pozorišnih) motiva, bez scenografije, muzike, ukrasa, bez scenske zavodljivosti, u slapovima teksta i poprilično pojednostavljenom međusobnom odnosu se dobro snalaze Franjo Dijak, kao neurotični, uništeni, raspamećeni Bulgakov, okružen gomilama hartije, i Jelena Jankovska, kao njegova žena, primorana da sama traži pomoć od onih koji preziru čak i ime izdajnika nove, socijalističke, zašećerene stvarnosti. Marko Torjanac Josifa Visarionoviča Staljina igra kao elementarnog, poživotinjenog, deformisane psihe i mimike, kao nekog nakaradnog Šekspirovog Ričarda Trećeg. Gospodar života i smrti dovodi Bulgakova do košmara đavolskog disputa, o ljubavi, zbog koje tiranin štiti umetnika od samoga sebe. Dok ludilo raste i u njemu sam đavo postaje zavodljiv, u vrtešci tanatosa, Marko Torjanac čitavim svojim stavom, telom, licem, i mimikom i gestom, postaje i on sam, i Bulgakov, i svi poniženi umetnici, koji učestvuju u tom Judinom, nametnutom, smrtonosnom poljupcu sa bezdušnom tiranijom.
Smanjivanjem glumačkog "doživljaja" na sceni, umerenijim gestom i bogatijim unutrašnjim pokrićem, "Ljubavna pisma Staljinu" bi delovala više ubojito nego groteskno, kakav utisak sada ostavljaju. Ali, u svakom slučaju, zanimljiva su scenska studija o ceni slobode, za sva vremena. n