Đorđo Sladoje: Ponavljaju nam se isti užasi

Nikola Janković

07. 07. 2019. u 15:20

Dobitnik ovogodišnje Disove nagrade za celokupno pesničko stvaralaštvo, Đorđo Sladoje, ne krije da se prestižnom priznanju iskreno raduje

Ђорђо Сладоје: Понављају нам се исти ужаси

Đorđo Sladoje

Gde je dom Srbinu: lovcu, pastiru, kovaču, majčinom sinu i hajduku? Gde će pojac sablažnjivo sebe slaviti pored Hrista živog, a pesnik gordo sparivati reči, kao da kuje? Ili sadi rime? U Andrićgradu uklesanom rukama njegovih vrednih Hercegovaca u obale Drine i Rzava, pesnik Đorđo Sladoje kaže da je zbirka pesama "Zanatski dom" ("Pravoslavna reč") zahtev da se odustane od - sveopšteg odustajanja, utočište je za majstore tradicionalne, one starog kova. Dobitnik ovogodišnje Disove nagrade za celokupno pesničko stvaralaštvo ne krije da se prestižnom priznanju iskreno raduje.

- Postoje ta prenemaganja u vezi sa nagradama. Postavljaju se pitanja da li su zaslužene, koliko i šta znače, da li su za pisca one "ulaznica za večnost". Sve to mene ne zanima. Bude mi jednostavno drago kada me pohvale - kaže Sladoje u razgovoru za "Novosti".

* Posle "Izabranih pesama", objavili ste "Zanatski dom". Protkana humorom, ona starovremenske ljude okuplja u prostoru tradicionalne patine. Kako ste se našli na ovom tragu?

- Kao Hercegovac, volim da stvari okrećem na šalu, to je lekovito i važno, uslov je opstanka, ako nemate ovu osobinu, bolje da vas nema. Gledao sam Hercegovce koji "što očima vide, rukama stvore". Oni prave kuću od temelja do krova, oblikuju drvo i kamen. Tim majstorima sam pomalo zavideo, a mnogo više sam im se divio. Tako je započela priča o zanatima. "Inicijalna kapisla" je u "Tužbalici o starim zanatima".

* "Tužbalica" otkriva nameru i želju, da poezija sa papira krene u svet, da tamo dejstvuje, da "cedi i vrca"...

- Pisao sam o poslovima koji održavaju čovekov život kroz celokupnu istoriju, sa velikom radošću. "Zanatski dom" je pohvala Božjim darovima, a zatim i talentima. Oni svojim delima uzvraćaju na to uzdarje. Svi ovi lirski junaci povezani su sa pesništvom, a kritičari će to, naravno, tumačiti kao autopoetički iskaz. Od majstora tražim da ne odustanu. Na granici su izumiranja, ali opstanak je izazov. Taj što nešto radi, kucka, taj traži naslednika, nekoga ko će posao nastaviti. Pokušao sam da svim tim majstorima što na pesnika liče, ponudim dom.

* Možda je to ono što se traži, svakodnevno možemo čuti žalopojke da "više niko ne čita", naročito poeziju?

- Marginalizovanje poezije jeste trend, još jedna tehnološka revolucija liriku gura na periferiju. Rezultat je da svet sve manje čuje to što pesnici govore. Ali reč poezije ostala je suštinska. Savremeni čovek je u situaciji da se probija kroz nametnute sadržaje, on nema vremena da traga kroz liriku, ili kroz slične duhovne discipline. Poezija odavno ne govori iz centra sveta. Znamo i to da je unutar književnosti roman odavno postao dominantna forma. Poezija ni ranije, nikada, nije bila masovna pojava.


* Zbog opštih okolnosti kojih smo se dotakli, da li vas iznenadi kada se nađete pred punom salom ljubitelja poezije?

- Pesničke večeri su ranije imale više slušalaca, danas je poezija malo prisutna u životu savremenog čoveka. Ipak, kada krenem od Subotice do Vranja, srećem ljude koji znaju poneku moju strofu, ili čak celu pesmu. Poezija ide u red starih zanata, pesnici pišu iz sopstvenog poriva i potrebe da se svetu obrate, da saopšte svoje. Jeste poezija u jednoj vrsti krize, ali ako je shvatimo na način kako su to činili stari Grci, kao mogućnost razrešenja, ona opstaje jer simbolički osmišljava život, utočište je nade u smisao i lepotu. Biće tako sve dok se mentalna, antropološka struktura čoveka ne izmeni, ako je takva mutacija uopšte moguća.

* Imate li uvid u stvaralaštvo mlađe generacije pesnika?

- Nemam potpuni uvid, a čini mi se da ni oni ne prepoznaju pesnike starije generacije. Mi smo znali napamet za početak naše klasike, zatim i generaciju ispred u kojoj su Matija Bećković, Brana Petrović, Rajko Nogo, kao i onu prethodnu u kojoj su Stevan Raičković, Desanka Maksimović... Cenili smo ih, to su mitske figure prema kojima smo pokušavali da se ravnamo. Ne samo poetički ili po stilu, već i tašto, po stvaralačkim dometima. Najlepše od svega je to što su takvi velikani poezije prepoznavali nas, tada mlade pesnike, znali su da najtalentovanije podrže, da javno izgovore svoje mišljenje o mlađima.

* Izmenjena je društvena klima, drugačiji je i književni život. Na tržištu imamo bezbroj naslova, kako izabrati?

- Književni život u tradicionalnom smislu više ne postoji. Francuska 7 bila je mitska adresa. "Književne novine" ili "Književna reč", kada tamo objavite pesmu, to je bila sigurna potvrda da ste već postali ono što ste hteli - pesnik. Danas su u društvenom smislu udruženja golubara, ekologa ili bilo čega drugog, u istoj ravni sa udruženjima književnika. Knjige su se drugačije objavljivale, postojala su velika preduzeća, kada predate rukopis, čekate odluku uređivačkog odbora, recenzenata... Urednici su bili ozbiljni ljudi, veliki pesnici i kritičari. Izlazilo je pet, šest ili sedam naslova godišnje. Kada vi uđete u taj krug, to je bila ozbiljna stvar.


"NOVOSTI" NA SAJMU KNJIGA IZDANJA Kompanije "Novosti" privlače veliku pažnju posetilaca četvrtog međunarodnog Sajma knjiga u Andrićgradu. Pored štanda je gužva, sajamski popusti raduju čitaoce. - Interesovanje za naša izdanja je zaista veliko. Shodno mestu održavanja sajma, čitaoci, mahom stranci ili naši ljudi koji žive u inostranstvu, kupuju Andrićevu "Na Drini ćupriju". Među novijim delima, izdvaja se knjiga "100 mojih portreta" Matije Bećkovića, u ukupnoj ponudi od 57 naših naslova - kaže gimnazijalac iz Višegrada Aleksa Đurović, prodavac na štandu "Novosti".

* Sada se stvar pojednostavila, ali se čini da ponuda nije bolja?

- Danas je potrebno da nađete sponzora, recenzenta, lektora, reč je o snalaženju. Poželjno je i da imate prijatelja, da vam napiše prikaz, ali gde da ga objavi kada je sve teže naći medije koji se poezijom i "visokom kulturom" uopšte bave. Teško je mladom svetu u pogledu afirmacije, ali je njihovo da dođu do svog glasa, pa će se iz mnoštva izdvojiti veliki i značajni pesnici, koji će na ubedljiv način govoriti o ovome u čemu živimo.

* Teza kako "više niko ne čita" ne stoji u potpunosti. Ali svakakvih knjiga ima, u tiražima "za pozavideti"...

- Svi pišu. Pišu bivše sudije i advokati, policajci, zločinci i svedoci, isluženi političari, piše toliko TV lica da bismo ceo jedan pravac mogli nazvati "voditeljskom literaturom". Svi oni veruju ili naslućuju da je knjiga nešto veliko. Da ima dubinsku vrednost, pa žarko žele da imaju svoju. Paradoksalno, te knjige na tržištu prolaze odlično. To znači da je lestvica spuštena do članaka. Kao bivši bibliotekar moram biti oštar: jedan veliki broj knjiga, današnjih bestselera, ne tako davno, u bivšem životu, ne bi ušao ni u osnovni fond. Danas se o takvim tvorevinama govori u medijima, afirmišu se sitni dometi, to buja, diktirajući krizu takozvane visoke kulture.

* Da li održavate veze sa Sarajevom, gde ste živeli, radili i stvarali?

- Nisam od onih koji bi da svoje bubotke, male rane i nesporazume pokazuju. Moje pobune, stradanja i sitni podvizi nakon svega, nakon stradanja triju naroda, nisu i ne mogu biti javne teme. Znam samo da nemam volju za susretima te vrste, jer bismo odmah započeli temu "ko je prvi počeo". Postoje signali, stara poznanstva, pozdravi... Rekao bih da je moj odnos sa Sarajevom zamrznut. Tamo sam živeo, oženio se, tamo mi je rođena ćerka, imao sam drugove, ali takav grad više ne postoji. Danas je nemoguće uspostaviti istinsku, poštenu komunikaciju: zastrašeni smo činjenicom da nam se kroz istoriju ponavljaju isti užasi. Zato ne verujem u mogućnost obnove, u bilo kakvu novu zajednicu, jer smo pokazali da to ne možemo. Nove, poratne generacije rastu u novim okolnostima. I nama koji znamo za neka druga vremena, ova današnjica pripada.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije