Godinu dana je prošlo od kada su pozorišne scene ostale prazne. Aplauz, ipak, ne jenjava. Ni Igra. Njegova, koju sada pronose Njegovi. Glumci. Kolege. Prijatelji. Ljudi. Njegovi. Oni, koji će Svedočanstvo o Njemu preneti na buduće generacije. I Sećanje. Večno. I Glumu. Kolosalnu. I Osmeh. Topao. I Dobrotu. Duboku. I Talenat. Neponovljiv. Lik i Delo. Jednostavnost. Snagu. I Ime. Njegovo. Sa velikim početnim slovom. I Život. Njegov. Vredan. Nebojšin. Glumčev. Čovekov. Glogijev. Hamletov. Dečakov. Nezaboravljen. I reči. Njegove. Važne.

Ja sam užasno srećan kad mi moje dete kaže: “Tata, super je što ti nisi zaboravio da si bio dete.” Pošto ja njima oprostim neke stvari, ili se sa njima izjednačnim, ponekad. I onda, kao: “Super je što nisi zaboravio da si bio dete. Mama je malo zaboravila”. Mama je strožija.
Dete - to se tako kolokvijalno zove, a u stvari, čoveka treba da sačuvaš u sebi. Treba da sačuvaš tu neku vrstu duha, neku vrstu pravog gledanja na svet. Ne onog ambicioznog, ne osvajačkog, ne kompleksaškog. Nego to, kako dete gleda svet, a to znači bez koristi, bez ćara. Sve raste oko njega. I ono raste sa tim. Stalno se menja odnos njegove visine i stola. I svaki dan je nešto novo, svaki dan je nešto drugačije. Ta fascinacija svetom je, u stvari, taj dečji pogled na svet. S godinama jenjava fascinacija, ali svest da je svaki dan, ipak, nešto novo i da sekundara na satu nikad nije na istom mestu, nikad se ne vraća nazad, nikad nije isto, treba da se čuva.”

A reči ispod ovih reči, žive, njegove, deset godina pre prošle godine, ostaju u ime sećanja. Za nauk. Za trag. Za umetnost. Za slavu. I život. Njegov. Glumčev. Nebojšin.

Ovako je o sebi Nebojša Glogovac pričao u emisiji „Bulevar“: