Sramota je da nemamo spomenik žrtvama NATO bombardovanja

U LIKOVNOJ galeriji Kulturnog centra Beograda, svojevremeno smo svakodnevno sedeli Dragan Lubarda, Milija Nešić, zvani Mrdalica, Vlasta Diskić, Tomislav Šebeković i ja. Bilo je to idilično vreme: malo smo radili u ateljeu, malo tu dolazili u podne na sastanak, da nam ostali ne "udare recku". Sve naivno, bez alkohola, samo razgovor i zezanje. Ali, jednog dana Neša je izjavio kako nema atelje, pa mora tu da prima goste, što je čula Ljiljana Popović koja je vodila galeriju, i sve nas izbacila. Izgubili smo sakupljalište, ali smo tu nastavili stalno da izlažemo.

Legendarni profesor FLU, vajar Slavoljub Caja Radojčić, ovako se priseća mladalačkih dana provedenih u galeriji KCB u Knez Mihailovoj ulici, gde trenutno izložba "O herojima i antiherojima" objedinjuje dva jubileja: pola veka njegovog stvaralaštva i šest decenija Kulturnog centra.

- Za izložbu koju sam ovde imao 1999. dobio sam "Politikinu" nagradu - nastavlja Radojčić, čiji pronicljiv i vedar duh i dalje ne miruje, a na aktuelnoj postavci predstavio je skulpture i crteže nastale poslednjih sedam godina. - Ljiljana Popović je pripremila tu izložbu, ali je u međuvremenu preminula. Ona je pravila po 20 izložbi godišnje. Bila je to fabrika, ali ne kao ova za farbanje uskršnjih jaja što je dobila novac na gradskom konkursu za likovne delatnosti. Non-stop se tu nešto vrtelo i izazivalo veliko interesovanje. Bilo je i izuzetno hrabrih izložbi, kao ona Miće Popovića, sa Titom u baroknom ramu, sa kučencetom... Moj predlog je da zbog snažnog pečata koji je ostavila, ova galerija ponese ime Ljiljane Popović.

* Da li su u ovom našem vremenu antiheroji nadjačali heroje?

- Heroji ne umeju da se brane. Oni su naši idoli, a u njih ne treba dirati, jer pozlata ostaje na prstima. Za nas obične ljude antiheroji nisu pobedili. Ali, tuga je kada vidiš kako oni to antiherojstvo dobro naplaćuju. Ne birajući sredstva otimaju od onoga što smo svi mi stvorili tokom života. Išli smo na radne akcije, dobrovoljno radili, davali priloge... Dugo smo odvajali jedan odsto od plate zbog zemljotresa u Crnoj Gori, pa onda za Kosovo, to je sve naš minuli rad, koji više niko i ne pominje, iako je priličan kapital. Po Beogradu otimaju i od gradskog zemljišta, naprave ogradu da ne možeš da prođeš trotoarom.

* Koliko vam vaš duhoviti otklon prema životu pomaže u stvaralaštvu?

- Treba imati inteligencije da napravite duhovitu primedbu. Osmeh pomaže i u svakodnevici, na ulici, pijaci, a u radu daje polet. Dok stvaram puštam i muziku, posebno Mocarta. Iako je tako tragično i rano završio, imao je taj veliki elan, radost življenja. Mocart ima i jedan marš posvećen Beogradu, verovatno ga je komponovao kada je Eugen Savojski ovde osvajao. Znam mnogo umetnika kojima je muzika važna. Koka Janković je, recimo, imao veliku kolekciju ploča.

* Skulpturu koju ste nazvali "Mocart", za razliku od drugih sa izložbe, koje su u bronzi, uradili ste u kamenu. Zašto ste ga odvojili?

- Kamen se jako sporo radi, jer je izuzetno precizan materijal, a i ja sam zahtevan i već sam u godinama. Radim najčešće sa glinom, rukama i špaklom, i normalan put ka završnom činu tog rada je gips, kao model za bronzu. Sa kamenom sam relativno kasno počeo, zato što nisam imao nijednog lorda ili kneza da mi bude sponzor. Sirotinji ne trebaju umetnici, jer se vrhunska umetnost, kao renesansa u Italiji, pojavljuje tamo gde je blagostanje. Papa je lično želeo da angažuje Mikelanđela, koji je stalno govorio da mu dela nisu gotova, a papa je pristajao da čeka. Kažite ovim našima da još nije završeno! Samo govore: "Daj, nema veze". A ne može brzo da se stvara. Interesantno, u Rusiji, u komunističkom periodu, neki vajari su biste heroja u kamenu radili i po godinu dana. Ovde očekuju rešenje za mesec dana. Pa koji to mađioničar može da napravi.

* Dve skulpture na postavci se zovu "Komunista", kako iz ove perspektive gledate na to vreme?

- Leve partije postoje i danas, i da bude veći paradoks, više ih ima na Zapadu, nego u istočnim zemljama. Ali, ne treba sada to vreme idealizovati. Bilo je negativne selekcije, uravnilovke, manjka slobode govora. Sećam se da sam Đoga sreo u Herceg Novom, gde je služio kaznu u Zeleniki, zbog tih "Vunenih vremena", maltene zbog vica. A da ne govorimo pre toga o Golom otoku.

* Znak je nešto što karakteriše vašu skulpturu...

- Umetnik je taj koji delu daje značenje i znakove. Ako, recimo, želi da predstavi trubača, smešno je da u gomili trubača u Guči stoji spomenik koji je isto to, samo u bronzi. Zašto ne stavi obeležje koje će biti ideja o trubi, trubaču, čoveku sa instrumentom. Taj apstraktni način mišljenja ovde je redak, gotovo ne postoji. Verovatno mu ljudi koji odlučuju o spomenicima nisu skloni, već više misle kako da uzmu procenat od posla koji su vam obezbedili.

* Čitav niz predloga za spomenike koje ste izložili ima za temu NATO bombardovanje. Zašto je ona u našoj umetnosti malo eksploatisana?

- Problem je što nemamo spomenik žrtvama bombardovanja. Narod nema gde sveću da im upali. Stvarno je to bilo strašno vreme. Uvredljivo je i ispod svakog dostojanstva što su nas prvo iscedili sankcijama, a onda udarili iz vazduha, sa 10.000 metara. Mnogo je ljudi poginulo, između 2.600 i 3.000 civila i oko 3.000 vojnika, o čemu se ne govori. Demokrate kada su bile na vlasti su zabranjivale da se napravi spomenik stradalima, pa i uopšte da se priča o NATO bombardovanju. Kao: "Mi ćemo u Evropu". Pa neće, bre, tako niko da te primi kao bedu. Moraš da pokažeš ponos. U krajnjem slučaju zašto nije podneta tužba za obeštećenje. I o tome se ćuti.

* Zašto?

- Ne znam. Valjda da nas ne bi opet bombardovali.

* Svoj odnos prema sili koja je udarila na nas, prikazali ste kroz skulpturu "F-16". Dali ste joj oblik neke deformisane ptice...

- U terakoti ona podseća na glinene glubove, na kojima se vežbaju strelci. To je grabljivica. Na Banovom brdu, gde živim, ima dosta tih svraka i vrana, postaju sve lukavije.

* Taj naš san o Evropskoj uniji čini se postaje sve dalji?

- U ovom trenutku i kada bismo ušli, ne znam šta bismo sa tim. Svesno je rađeno na tome da se mi osećamo kao da još imamo putera na glavi. Sve su to, da bi nas ocrnili, plasirali ti centri po Londonu, Parizu , Nemačkoj... Prvo su nam uništili zemlju, jer je Beograd, srpski narod u ratovima, stvorio i jednu i drugu Jugoslaviju. Kada je ta zemlja prestala da im odgovara onda su nas rasturili. Da nije bilo Jugoslavije muslimani ovde ne bi dobili svoju državu, jer ta nacija ne postoji nigde na svetu.

* U našoj javnosti postoji žučna debata o tome da li spomenik treba da predstavlja ideju koju neko nosi ili sam lik. Koji je vaš stav?

- Trebalo bi da postoje i jedni i drugi. Kada bi pitali Pekićevu ženu, onda bi vam ona sigurno odgovorila da bi to trebalo da bude njen Borislav, likom i stasom, a kada već pitate mene reći ću vam da ne možete da ga stavite da sedi kao neki beogradski badavadžija, valjda je pisao tolike knjige, nije sedeo na ulici. Ako neko već ima spomenik, kao što Tesla ima jako dobru figuru koju je Kršinić uradio, smešno je praviti novu. Po narudžbini Srba u Mađarskoj, napravio sam maketu za spomenik koji bi, na neki način, objedinio sve važne stvari koje je on stvorio - turbine, sijalicu, obrtno magnetno polje. Trebalo bi da stoji u Budimpešti, u parku kojim je Tesla voleo da šeta, gde se veruje da je dobio ideju o obrtnom magnetnom polju. Čeka se sad da Mađari kupe kamen, pa da odem da ga radim na licu mesta. A mogli bi i naši da ga poklone.

Brana Petrović

* Jedan crtež na izložbi posvećen je Brani Petroviću...

- Brana je bio moj dobar drug i izuzetan pesnik. Još dok sam bio student, dolazio je na Likovnu akademiju i recitovao. Mnogo je voleo da govori stihove, a ja se sećam onih: "Starac Egon, spetljan oko gaća, pa mu žena gaće odvezuje, kad na njemu dve prastare rane, divni znaci stare srpske slave". U srednjem veku je ovde vladao sifilis. I ta istina ne treba da boli. I carevi su obični ljudi, tako je bilo i u Nemačkoj, mora da je i Barbarosa imao nekakvu boleštinu.

ILjOSKI KAO CAR LAZAR

* Vaših spomenika nema mnogo u Beogradu...

- U Beogradu imam "Plivača" na Adi, narodnog heroja Nadu Purić, na Vračaru, koju mi je poručila mesna zajednica. U Aranđelovcu imam dve skulpture koje sam klesao na simpozijumu, skulpturu u Kraljevu, Kragujevcu... Ali sam učestvovao na dosta konkursa. Bio sam drugi za skulpturu kneza Lazara, kada je Mitrić pobedio. Bora Iljoski mi je bio model za kneza Lazara. Imao je to starovremsko lice, a tada je nosio i bradu, pa sam ogrnuo jedan plašt... Molio sam i Isaka Arslanija da mi pozira. Što Isak liči na kneza Lazara! Ima istu tu bradu, lice, pogled. Nije hteo, kaže: "Ajde Cajo, ne zezaj ti mene".