Spomen ploča Slobodanu Seleniću

U JEKU 40. beogradskog sajma knjiga, 1995, tek što je objavljeno da je ubedljivo najtraženija knjiga "Ubistvo s predumišljajem", stigla je i vest o iznenadnoj i preranoj smrti autora ovog romana Slobodana Selenića, koja je bez reči ostavila mnogobrojne poklonike, čitaoce i kolege velikog gospodina naše književnosti, kulture i intelektualnog života. Deceniju i po kasnije, samo tri dana pre početka novog 55. sajma knjiga, na zgradi u kojoj je živeo (Studentski trg 19) biće mu otkrivena spomen-ploča, istovremeno sa obeležjima njegovih komšija, takođe velikih umetnika Miće Popovića i Antonija Isakovića.

Rođen 1933. u građanskoj porodici (roditelji Vera i Sava držali su privatnu gimnaziju u Beogradu), Boba, kako su ga od milošte prijatelji zvali, od rane mladosti učio se poštovanju osnovnih etičkih normi, toleranciji i potrebi za uvek novim znanjima i širenjima duhovnih vidika. Posle završenih studija engleskog jezika i književnosti, radio je u redakciji "Borbe", a zatim pohađao postdiplomske studije u Velikoj Britaniji. Na mestu umetničkog direktora "Avala filma" proveo je dve godine, a zatim dugo bio profesor i dekan FDU.

U književnost je ušao gromovito, romanom "Memoari Pere Bogalja" (1968), koji je izazvao oprečne i žestoke reakcije, ali i bio nagrađen. Četiri godine kasnije oglasio se romanom "Pismo glava", koji je iz političkih razloga rasturen u slogu, jer se bavio temom Golog otoka, a piscu je oduzet pasoš. Zatim su došli "Prijatelji" (1980), nagrađeni NIN-ovom nagradom i Nagradom Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu. Roman "Očevi i oci" doneo mu je veliki uspeh, kao i "Timor mortis", za koji je dobio nagradu "Meša Selimović" za najbolju knjigu godine.

Poslednje dovršeno delo "Ubistvo s predumišljajem" (1993) za kratko vreme doživelo je deset izdanja i naišlo je na veliki odjek i u Francuskoj, gde ga je objavio čuveni "Galimar". Roman je i izuzetno uspešno filmovan, u režiji Gorčina Stojanovića. U zaostavštini, ostao mu je nezavršeni roman "Malajsko ludilo", koji je, prema želji njegove supruge Mereme, objavljen u "Prosveti", u okviru sabranih dela.

Izuzetno uspešan bio je i kao dramski pisac i kao dramaturg sopstvene proze. Drama "Kosančićev venac 7", nastala prema "Prijateljima", igrana je u Ateljeu 212 punu deceniju, a dramatizacija romana "Pismo glava" izvođena je u Beogradskom dramskom. Za dramu "Ruženje naroda u dva dela" dobio je Sterijinu nagradu, a autor je i drame "Knez Pavle" igrane u JDP.

U stan kraj Studentskog parka, Selenić se uselio 1964, gde je napisao svoja najznačajnija dela i bio među prvima, ako ne i prvi srpski pisac koji je pisaću mašinu zamenio kompjuterom i sa gotovo dečjom radošću pokazivao prijateljima sve prednosti tog, za to vreme, tehnološkog čuda.

Uz jutarnju kafu, obavezno je otvarao pasijans, što mu je bio dugogodišnji ritual. Uveče je odlazio u Klub književnika, gde su se po običaju vodile burne rasprave na najrazličitije, najčešće političke teme. Poštujući integritet svakog, Selenić je uvek bio spreman da sasluša mišljenje koje se razlikovalo od njegovog i uđe u polemiku staloženo i argumentovano, bez naših uobičajenih strasti i isključivosti. Posebno je to pokazao kao jedan od osnivača Deposa, verujući da se objedinjavanjem svih demokratskih snaga može na legalan način smeniti režim Slobodana Miloševića. Sa grupom akademika i pisaca učestvovao je u prvim martovskim demonstracijama studenata i omladine protiv vladajućeg poretka i protiv politike koja će, kako je smatrao, mlade pretvoriti u topovsku hranu.

Bio je među prvima koji su posle raspada SFRJ pokušali da povežu pokidane veze. Govorio je: "Oporavak naših duša smrtno zaraženih međusobnom mržnjom biće najbolniji, a najduži proces. A pisci, možda pre i više nego ijedna druga profesija, imaju obaveze da nađu lek i terapiju za ozdravljenje miliona obolelih."

Tri spomen-ploče biće otkrivene u petak u 11 sati, u okviru akcije "Vratiti dug piscima", koju vode Ministarstvo kulture i "Večernje novosti".