I muzika je ženskog roda

MORA da je detinja želja i mladalačka odluka Ljubice Marić, rođene pre jednog stoleća, da „drsko“ iskoristi svoj bogomdani dar i postane ništa drugo do - kompozitorka, zvučala i te kako ekstravagantno za to doba. Umetnica koja je još kao vrlo mlada privukla pažnju evropske muzičke sredine, da bi u posleratnom periodu uveliko uživala status značajne inovatorke, čije je stvaralaštvo izuzetno cenjeno u evropskim i svetskim okvirima, kod nas i dalje ostaje, pre svega i samo, sinonim za - ženu kompozitora.
Dok se UNESKO priprema da tokom predstojeće godine, na stotu godišnjicu Ljubičinog rođenja, nizom manifestacija podseti na jednog od najznačajnijih muzičkih stvaralaca 20. veka, Srbijom „hara“ i u svetu je više nego dostojno reprezentuje - cela plejada kompozitorki svih generacija. Sve više imena autora dela čije izvedbe oduševljavaju publiku, završava se slovom „a“, sve manje nas se toj činjenici i dalje čudi, a broj dobitnica prestižnih priznanja toliko je porastao da ćemo najzad morati da usvojimo i neki adekvatan oblik ženskog roda reči - „laureat“. Milana Stojadinović, Ivana Stefanović, Dragana Jovanović, Ivana Ognjanović, Branka Popović, Jasna Veljanović, Isidora Žebeljan (koju je sama Ljubica davno proglasila svojom naslednicom, a zbog koje nam je, između ostalog, potrebna i reč za ženu - akademika)...
Upravo na taj hronični nedostatak imenice ženskog roda koje ne bi zvučale krajnje rogobatno - ili bar ne toliko koliko zvuči oslovljavanje žena u muškom rodu, ukazuje između ostalog istaknuta kompozitorka Mirjana Živković, koja se pita:
- Nekad nije bilo profesorki, lekarki, advokatica, inženjerki, novinarki itd, a za neke struke i danas ne postoje imenice ženskog roda (npr. sudija, iako se završava na a, ne označava ženu sudiju! ). Mene su, kada sam počela da radim u školi, učenici zvali „profesore“, što mi je zvučalo veoma rogobatno, a bilo je pre 40, 30 i 20 godina. Sada sam za svoje (bivše) studente profesorka, a za mali krug ljubitelja ozbiljne muzike - kompozitorka! Vreme ide dalje, i ne treba se čuditi što danas ima kompozitorki, romansijerki, pesnikinja, slikarki itd. više nego ranije. Setite se da su nekad sve ženske uloge u pozorištu igrali glumci, a da danas nikom i ne pada na pamet da se čudi što postoje glumice!
Ipak, iako se - čak ni u Srbiji, niko više (bar javno) ne čudi postojanju glumica, pa ni kompozitorki, upadljiv broj predstavnica ove struke karijeru gradi u inostranstvu. Koncert ilustrativnog naziva: „Emigrantski valcer“ na 39. Bemusu, predstavljao je ponovni susret sa muzikom istaknutih „naših“ kompozitorki odsutnih iz beogradskog muzičkog života dugi niz godina, podsetivši nas na tužnu činjenicu da Milica Paranosić, Nataša Bogojević, Katarina Miljković, Ana Mihajlović i Dijana Bošković komponuju širom planete, baš kao i Irena Popović, Jasna Veličković, Tatjana Ristić... Prirodna posledica tradicionalnog „odliva mozgova“ (i talenata) izazvanog željom za boljim životom, ili oslobađajuće bekstvo iz okova naših - tokom devedesetih sve manjih prostora, čija je atmosfera pretila da uguši slobodu - svaku, pa i stvaralačku?
Svetlana Maksimović, koja se školovala, stvarala, bavila se pedagoškim radom kako u Srbiji tako i na severnoameričkom kontinentu, i čija su brojna dela izvođena u Kanadi, smatra da porast broja žena među kompozitorima valja pripisati ne samo istorijskom razvoju, već da ga umnogome određuje i oblik društvenog uređenja.
- Verujem da je vreme kada je Ljubica Marić živela i radila bilo znatno nepovoljnije. Muzikom su se bavili(le) osobe kojima je udoban život i višak vremena dopuštao estetska zanimanja; tako je u bogatijim društvima uvek bilo više kompozitora, pa među njima i žena - navodi Svetlana Maksimović. - Iako nerado gledamo na to, moram reći da je unekoliko za „slobode“ žena zaslužan i period socijalizma, pa se već od moje generacije javlja više od jedne studentkinje kompozicije na našem fakultetu. Svakako to nije bilo dovoljno da se ostvari „karijera“ ili stabilno mesto među stvaraocima, tu su stvari i dalje išle teško. U zemlji nižeg standarda to će uvek biti teže ostvarljivo. Nije toliko pitanje tradicije ili opštih uverenja, mi smo skloni „naprednim“ transformacijama, više je pitanje relativnog opšteg siromaštva.
Kompozitorka i asistentkinja na FMU Svetlana Savić, u vreme studija - koje je upisala u vreme „umiranja“ tog oslobađajućeg socijalizma, tragala je za odgovorom na pitanje: postoji li tzv. „žensko pismo“, kada je o komponovanju reč?
- Odavno nisam razmišljala o komponovanju u smislu rodnih razlika, ali sam se kao student bavila pronalaženjem moguće differentia specifica ženskog pisma i došla do zaključka da su osobine dobre kompozicije daleko od polnih asocijacija. Mogu da navedem dve: hrabrost i maštovitost, a ima ih još, naravno - kaže Svetlana Savić, i dodaje da „dobro komponuje i u Srbiji, i u Danskoj, i u Americi, ali je jasno gde - po svojim standardima, najbolje živi“.
Svestrana umetnica i talentovana kompozitorka Anja Đorđević, zasada ne planira „da se odmetne“ u inostranstvo - Volim svoju sobu u kojoj komponujem, u njoj promena zavisi od mene - kaže, i dodaje: „Kad bolje razmislim, mene ima taman toliko koliko ova sredina može da razume, podnese ili voli!
- Moguće je da je Ljubica Marić imala teškoća kao žena kompozitor, bila su druga vremena - razmišlja Anja.
- Ipak, ja sam više sklona mišljenju da je bila teško prihvatana zbog onoga čime se bavila. Njen izraz nikako nije bio popularan. Metaforično iskazano - kao oni što su slavili slavu u doba komunizma.

PERSPEKTIVNA
ISIDORA Žebeljan, najmlađi član SANU i kompozitorka koja i dalje sjajno balansira između karijere u Srbiji i uspeha u inostranstvu - gradeći prvu a neprestano nižući ove druge, upravo ovih dana je, po oceni jednog berlinskog nedeljnika, proglašena jednom od deset najperspektivnijih javnih ličnosti sveta za 2009. godinu.