Balkanizacijom u svet

NA VELIKOJ smotri vizuelne umetnosti, 44. Oktobarskom salonu, koji se održava u deset galerijskih prostora u Beogradu, tri ravnopravne nagrade poneli su Dragan Papić (1952), Milorad Mladenović (1966) i Zoran Nastorović (1960). To je bio povod da ih upitamo šta ova priznanja znače za njih.
- Nagrada mi mnogo znači. Ovo je drugi put da sam nagrađen na Oktobarskom salonu, što na neki način potvrđuje moj rad - kaže Mladenović. - Drago mi je da mi je organizator ove manifestacije dozvolio da u Knez Mihailovoj ispred izloga napravim jednu veliku print instalaciju, koju sam nazvao “Izbrisani jezik 1”, a koja me je, s obzirom da sam po obrazovanju arhitekta, približila svojoj profesiji. Pošto sam nedavno postao tata, nisam bio u prilici da ovaj Oktobarski salon propratim na pravi način. Vidim da je lepo, vidim da je glamurozno i da se Salon proširio na dosta prostora.
Naskovski se predstavio video i zvučnom instalacijom, koju je nazvao “Ništa ali mreža”.
- To je jedan veliki projekat koji se tiče košarke - rekao je Zoran Naskovski. - Ovo što je izloženo na Oktobarskom salonu je galerijski format tog rada, koji je nagrađen i na ovogodišnjem Belefu. Film je sniman na ulici kao vizuelno predstavljen kod, ima nešto od meditacije, kada ga vidite možete da se opustite i na neki način, čini mi se, ima terapeutski karakter. Meni ova nagrada znači, upravo jer je to tema kojom se dugo bavim, hteo sam da pokažem da ljudi neke stvari iz života mogu da rešavaju na unutrašnji način. Oktobarski salon se poslednjih godina menja, očigledno je da se uvezuje u neke svetske trendove, koje treba podržati, što potvrđuje činjenica da će od sledeće godine postati međunarodni.
Papićev rad “Fragmenti unutrašnjeg muzeja” (6000 fotografija koje se neprekidno emituju) prate i tri teksta, koje je autor izabrao. Jedan je o Bojsu, u drugom Brodski govori o zlu, dok je treći, koji se stalno bavi apelima i pitanjem slobode, napisao Papić. - Pre 25 godina sam prvi put izlagao na Oktobarskom salonu, a tek sad sam nagrađen - kaže Papić. - Jedan moj prijatelj mi je rekao: Dobro, bar si mogao da dođeš na dve noge. Naravno, da mi je drago zbog priznanja. Napravio sam jedan film, sačinjen od 6.000 slika i traje 30 minuta. Hteo sam da javno prikažem neke delove mog unutrašnjeg muzeja, u koji su smešteni moji prijatelji. Paralelno sa tim, moji prijatelji dolaze u galeriju, dolaze posetioci, ja donosim neke predmete i mi to stalno snimamo i stalno povećavamo tu dokumentaciju. Sve što je bilo unutar, u unutrašnjem muzeju, sada izlazi napolje.
Papić kaže da je poslednjih par godina Salon bitno napredovao, zato što je “okupirao” Beograd i da je dobar deo umetnika izašao u druge galerije.
- Važno je da Salon postoji - nastavlja Papić. - Smatram da umetnost dugoročno ima najveće dejstvo, ali je pritom najmanje prisutna. Nadam se da ćemo za desetak godina da se balkanizujemo, da ćemo da prepoznamo svoj identitet, da se oslobodimo rada za tuđi pogled, da se okrenemo našim lokalnim stvarima, a ne da radimo za neke strane žirije. Kao i da će naši umetnici početi da rade za ovu javnost, a ne za razne epicentre moći, na koje mi, kao umetnici, nikakve uticaje nemamo, niti ti umetnici imaju neke vajde od njih sem nekih malih službenih putovanja. Ja sam lokalac.