FELJTON - ZASTUPNIK U CARSTVU NEBESKOM: Monah Simeon bio je priznat za prvog srpskog svetitelja

Nikola Moravčević

29. 04. 2022. u 18:00

VEST o smrti tada najuglednijeg srpskog monaha Simeona je začas prohujala celom Svetom Gorom i okupila mnoštvo monaha iz drugih manastira na njegovoj sahrani na kojoj je opelo držao atoski prot, Dometijus.

ФЕЉТОН - ЗАСТУПНИК У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ: Монах Симеон био је признат за првог српског светитеља

Sveti Sava – uskliknimo s ljubavlju, Foto "Vikipedija"

Potom je Simeonovo telo privremeno sahranjeno u glavnoj crkvi Vavedenja Svete Bogorodice Odigitrije u Hilandaru, dok Sava u pogodnim okolnostima ne ispuni svoj svečani zavet ocu da će njegove zemne ostatke eventualno preneti u Nemanjin najlepši manastir Studenicu u Srbiji.

Savu je očeva smrt emotivno teško pogodila, jer je tada na Atosu ostao sam, a iz svojih dugih razgovora sa ocem oko stvaranja srpskog manastira Hilandara i još važnijih razgovora o tome šta sve još preostaje da se na duhovnom planu učini da se Nemanjini svetovni uspesi u ujedinjenju srpskih zemalja u jednu državu pod novim političkim okolnostima ne rasplinu, on je počeo da uviđa iz primera drugih snažnih i dugoročno priznatih država da je opstanku očevog svetovnog državotvorstva u Srbiji nasušno potrebna i čvrsta potpora jedne duhovno osamostaljene i nacionalnim ciljevima naklonjene crkve.

PO OČEVOJ smrti, međutim, Sava je shvatio da akcije na tom polju on mora da ostavi za kasnije, jer je pre svega morao da se okrene problemima uprave i napredovanja hilandarskog manastira u kome je, kad je ta  svetinja u jesen 1199. godine ponovo oživela, bilo samo oko petnaestak srpskih monaha. A pošto su mu sve te upravne odgovornosti oduzimale dosta vremena, što ga je udaljavalo od dubokih razmišljanja u svojim samotničkim molitvenim bdenijima, kojima je po prirodi još od svog detinjstva bio naklonjen, on je još pre očeve smrti u saglasnosti sa ocem za hilandarskog igumana postavio dostojnog jeromonaha Metodija da vodi računa o dnevnim problemima rastućeg monaškog bratstva, no i pored toga su ponajveći spoljni problemi uspostave prvog srpskog manastira na Atosu zahtevali i puno njegove pažnje.

Da bi ipak mogao da bar donekle udovolji i svojoj nasušnoj potrebi za samotnjaštvom, postom i unutrašnjom usredsređenošću, on je posle Simeonove smrti kupio u Kareji (upravnom centru Svete Gore) malu kuću sa kapelom, koju je posvetio svom imenjaku i zaštitniku Svetom Savi Osvećenom iz VI veka i namenio da mu služi kao Isposnica, gde je mogao da se na miru i u tišini posveti molitvi, razmišljanju o Bogu i drugim najvažnijim životnim problemima, kao i drugi monasi pustinjaci po atoskim vrletima, čiji način života ga je duboko impresionirao kad je prispeo na Atos. Sastavio je i Pravila za tu bogomolju, koja su sačuvana do dan- -danas i zovu se Karejski tipik. 

PO TOM dokumentu i ova ustanova je potpuno nezavisna i od prota i od hilandarskog igumana, ali je povezana sa Hilandarom jer je predvideo da u njoj treba da žive dva do tri hilandarska monaha-isposnika koji su dužni da održavaju beskrajnu molitvu i post tako što će svake noći da pročitaju Psaltir, sve kanone Hristu Spasitelju i svetitelju toga dana, kao i Akatist Presvetoj Bogorodici.  Mogu da jedu samo jedanput dnevno, osim subote i nedelje (ali bez dodavanja jelu maslinovog ulja sredom i petkom), a da njihovo snabdevanje hranom i odećom dolazi iz manastira Hilandara. I to pravilo se u ovoj karejskoj Isposnici poštuje već punih osam vekova, što je čini jedinstvenom bogomoljom u celom pravoslavnom svetu, jer stroga pravila posta u njoj od osnivanja pa do danas nikad nisu prekršena, molitve nikad nisu prestale, a votivna kandila nisu nikad ugašena.

Domentijan pominje da je Sava na godišnjicu Simeonove smrti, 13. februara 1200. godine priredio u Hilandaru parastos svome ocu, na koji je pozvao svetogorskog prota Dometijusa, sve igumane velikih manastira i tad najcenjenije duhovnike Svete Gore.

Posle parastosa Sava je za sve goste priredio svečanu večeru i potom predložio protu  da oni nastave svenoćno bdenije u crkvi Vavedenja Svete Bogorodice Putevoditeljke gde mu je otac sahranjen, a on se povukao u svoju ćeliju i cele noći molio Bogu da i drugima otkrije sjaj svetiteljske slave svoga oca, kao što je i njemu to do tada otkrivao u njegovim isposničkim molitvenim vizijama. I u zoru, dok su atoski gosti pojali ’’Slava Bogu na visini ...’’ u hilandarskoj Bogorodičinoj crkvi se desi čudo. Tečnost Svetog mira je potekla iz grobnice monaha Simeona i veoma prijatnim mirisom ispunila celu crkvu u kojoj su atoski visoki parastoski gosti držali svoje bdenije.

PROT Dometijus je taj nebeski znak smesta radosno prihvatio kao presudni dokaz Simeonovog svetiteljstva kojim je Svevišnji nagradio  Svetu Goru sa još jednim večnim zastupnikom u carstvu nebeskom. I tako je nekad moćni svetovni srpski vladar Stefan Nemanja, kao preminuli skromni atoski monah Simeon, najzad bio zvanično priznat i za prvog srpskog pravoslavnog svetitelja i to ne od strane Srba, nego od znamenitih grčkih atoskih pravoslavnih klerika pred kojima je Gospod, na Savinu molitvu, svojim čudom to obznanio.

Protu Dometijusu se posle toga monah Sava veoma dopao zbog svoje bistrine, smernosti i predanosti molitvi, te poče da ga nagovara da primi viši monaški čin.  Sava je to neko vreme odbijao, smatrajući se nedostojnim, ali pošto je 1205. godine napunio trideset godina, najzad je popustio i tada ga je, po pismenoj naredbi atoskog prota, episkop  Nikolaj iz Jerisosa prvo rukopoložio u monaški čin đakona, a potom i u čin jeromonaha.

Sledeće godine je Sava nekim manastirskim poslom otišao u Solun, koji je u njegovo vreme još uvek bio metropola Ilirije.Taj grad je bio naklonjen hrišćanstvu još od vremena Svetoga Pavla i uspešno se takmičio sa prestonicom Konstantinopoljem u umetnosti, arhitekturi, slavnim crkvama ukrašenim mozaicima i freskama i moštima mnogih hrišćanskih mučenika na čelu sa legendarnim zaštitnikom grada Svetim Dimitrijem Mirotočivim.

SAVA POSTAJE ARHIMANDRIT

U SOLUNU  je postojao manastir Filokalis u kome je bilo srpskih monaha još i pre Savinog doba, te su ga zbog toga Simeon i Sava bogato darivali, obnovili i osigurali da on bude glavno prihvatilište tuda putujućih hilandarskih crnorizaca. Pošto se po dolasku u grad smestio u Filokalisu, Sava je krenuo u posetu mitropolitu solunskom, Konstantinu Mesopotamitu koga je upoznao još na svom prvom odlasku na carski dvor u Konstantinopolju.  Međutim, kad se on tamo pojavio, ispostavilo se da je u poseti kod tog mitropolita bio i jerisoski episkop Nikolaj, koji je Savu prethodne godine rukopoložio u činove đakona i jeromonaha. I ta dvojica visokih grčkih klerika su tog popodneva pozvali Savu da zajedno sa njima i još dvojicom grčkih episkopa, Mihailom kasandrijskim i Dimitrijem adramerskim, učestvuje u službi Svetom Dimitriju u solunskoj katedrali Svete Sofije, što je on rado prihvatio. A oni su tada priredili i iznenađenje za Savu, što je bilo u tome da su ga posle  te službe mitropolit Mesopotamit i ta trojica episkopa proizvela i  u čin arhimandrita.

SUTRA: Bogatstvo od otkupa grehova

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

SOČNO TELEĆE PEČENJE U RERNI: Po receptu najiskusnijih kuvara - tajna je u brašnu