Feljton

FELJTON - SRBIN RADI ZA BEČKU TAJNU SLUŽBU: Diplomata Miloš Bogićević je bio klasičan izdajnik

Dr Mile Bjelajac

27. 08. 2021. u 18:00

JEDAN događaj - Solunski proces - takođe je umnogome "doprineo" u stvaranju kontroverzi o Sarajevskom atentatu i uzrocima Prvog svetskog rata.

ФЕЉТОН - СРБИН РАДИ ЗА БЕЧКУ ТАЈНУ СЛУЖБУ: Дипломата Милош Богићевић је био класичан издајник

Foto Arhiva

Koreni nekih kontroverzi leže u pokušaju organizatora suđenja da se opravdaju pred saveznicima i pred jugoslovenskim političarima. Važno mesto imala je insinuacija da je vlada imala jedan naročit dokument zbog kojeg pukovnik Apis, Rade Malobabić i major Ljubomir Vulović nisu mogli biti pomilovani. U tim nastojanjima svoje mesto našla je i propagandna knjiga "Tajna prevratna organizacija" (1918), kojom je vlada takođe pokušala da se opravda. Po oslobođenju, kontroverze je izazvala i knjiga dr Stanoja Stanojevića "Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda" (1923). Ovaj, inače cenjeni, istoričar stajao je na pozicijama vlade u vezi Solunskog procesa. Potom, ozbiljne rasprave i nesuglasice pobudila je i izjava nekadašnjeg ministra Ljubomira Jovanovića Patka, data Alekseju Ksjunjinu, da je "srpska vlada znala za atentat". Ta izjava je bila data u vreme kada se on posvađao sa premijerom Pašićem.

Najveću kontroverzu proizvelo je pismo koje je optuženi pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis uputio Sudu za oficire i regentu Aleksandru, a u kome je tvrdio da je on organizator Sarajevskog atentata i da je njegov agent Rade Malobabić, tada optužen za pokušaj atentata na regenta Aleksandra 1916. godine, bio taj koji je to delo sproveo. Apis nije hteo da se taj njegov raport raspravlja na sudskim sednicama pa diskusija nije ni vođena. Ovaj raport sadržavao je dosta tvrdnji i konstrukcija koje bi u suočavanju sa svedocima morale da otpadnu. On se najpre može razumeti na osnovu Apisove želje da pomogne Malobabiću i Mehmedbašiću, njegovim agentima koje su sumnjičili i da su bili austrougarski špijuni i koje je zbog toga čekala smrtna kazna. Legendama su posle rata doprineli i sami crnorukci, suđeni i nesuđeni na Solunskom procesu. Takođe, ispredanju priča doprinele su i pojedine novine i urednici, koji su Sarajevski atentat veličali kao prvu iskru oslobođenja.

FALSIFIKOVANjE DOKUMENATA

KADA je štampan pamflet Miloša Bogićevićevića "Srpska vanjska politika" dr Vojislav Jovanović Marambo je otkrio da među 417 dokumenata ima autentičnih, ali i onih koje su falsifikovali austrougarski dostavljači iz Srbije, koji "po svojim numerama, zabeleškama i rešenjima, ne odgovaraju primercima dokumenata poslanstva u kojima je Bogićević služio, već tekstovima dokumenata centrale, samog Ministarstva inostranih dela Srbije, to će reći dokumentima koji su 1915. godine bili pali u austrijske ruke u manastiru Ljubostinji, i prema kojima je dr Fernle izradio svoje prevode". Kao i u prvoj knjizi, svi prevodi potpuno odgovaraju onima koji su urađeni u Austriji.

"Apsurdno je i pomisliti", piše Marambo, "da su dva razna prevodioca, nezavisno jedan od drugog, mogli prevesti nekoliko stotina strana istog teksta ne samo tako da im se prevodi bukvalno poklapaju, već i da počine istovetne greške u prevodu".

RAZMATRANjE spornih pitanja u vezi sa učešćem srpske vlade u Sarajevskom atentatu i srpsko-austrougarskim odnosima pre rata gotovo da ne može proći bez imena jedne kontroverzne ličnosti - Miloša Bogićevića. Kako je i tada, ali i danas, njegovo pisanje, ili "prikrivena" recepcija njegovog pisanja (preko autora koji su ga koristili) u opticaju, valja dodati nešto više podataka o njegovom radu i "doprinosu".

Za upućenog dr Vojislava Jovanovića Maramboa nije bilo sumnje da je nekadašnji srpski diplomatski činovnik dr Miloš Bogićević bio klasičan izdajnik svoje zemlje. Jovanović iznosi da je Bogićević odavno pre rata, dok je bio diplomatski službenik, radio i kao poverenik nemačke tajne službe. Francusko ministarstvo inostranih poslova prvi put je zapazilo njegove intimne veze sa nemačkom ambasadom dok je kao mlad službenik radio u srpskom poslanstvu u Parizu. Francusko ministarstvo skrenulo je tada pažnju srpskom poslaniku dr Milenku Vesniću na ovu sumnjivu delatnost. Kasnije, 1915. godine, poslanik Francuske u Srbiji, Bop, "podneo je srpskom ministru inostranih dela u Nišu jednu fotografiju koja prikazuje dr Bogićevića, tada otpravnika poslova u Kairu, koji je napustio svoju dužnost u Egiptu ne obavestivši svoju vladu o tome i našao se bio u neutralnoj Švajcarskoj, gde izlazi iz zgrade nemačkog poslanstva u Bernu".

Jovanović navodi da je dr Bogićević, prema saznanjima francuskih organa, ne samo stupio u vezu sa nemačkim poslanstvom u Bernu, "već da je preko ovoga dobio nemački pasoš, putovao u Berlin i vratio se u Švajcarsku".

POSLE toga, dr Bogićević je bio otpušten iz službe, a u literaturi se ponekad navodi da je "dezertirao iz službe". Iz Švajcarske je konačno otišao u Nemačku, gde je svojevremeno (1907-1914) bio otpravnik poslova. Bio je Pašićev protivnik iz krajnje ličnih razloga.

Pašić je iscepao ukaz o postavljenju Bogićevića na položaj poslanika u Cetinju. Umesto na Cetinje, otišao je u Berlin, u rangu otpravnika poslova. Poreklom iz ugledne porodice, pristalica Obrenovića, izdao je svoju zemlju i stavio se u službu Nemačke. Taj rad nastavio je do smrti, u Berlinu 1938. godine.

Svoju predratnu i ratnu saradnju sa nemačkim državnim službama Miloš Bogićević nastavio je posle rata, kao politički emigrant. Njegova specijalnost bila je da pod punim potpisom bivšeg otpravnika poslova Srbije u Berlinu podržava nemačke revizionističke teze u odnosu na odluke Versajske konferencije o ratnoj odgovornosti. Zastupao je, odnosno podržavao, tezu Berlina da je odgovornost za rat na strani Srbije i Rusije. U suštini, delovao je kao propagandista.

NAKON dezertiranja iz srpske diplomatske službe nije trebalo dugo čekati na njegovo prvo oglašavanje. Pod Bogićevićevim imenom u Cirihu je u prvoj polovini 1919. godine izašla knjiga "Uzroci rata", u kojoj se na Srbiju i Rusiju svaljuje krivica "za izbijanje ratnog požara".

"U stavu čovečnog Evropljanina probuđene savesti, Bogićević se tom knjigom predstavio kao nezainteresovani svedok nemačke odbrane na Konferenciji mira u Parizu. U stvari, ova tobož nepristrasna publikacija, koja je dolazila iz jedne neutralne zemlje i od pisca čije ime nije bilo nemačko već srpsko", piše i ocenjuje Jovanović Marambo, "nije bila ništa drugo do replika nemačke "Bele knjige", koja je takođe objavljena u maju 1919. godine".

Kao vrstan poznavalac srpske građe iz Ministarstva inostranih poslova, Jovanović Marambo lako je utvrdio da gotovo svih šesnaest srpskih dokumenata, koji su dati u prilozima Bogićevićeve knjige, do najmanjih pojedinosti odgovaraju dokumentima koja su objavljena u nemačkoj "Beloj knjizi". On konstatuje da je "istovetan ne samo izbor dokumenata već i sam tekst njihovih nemačkih prevoda. Kao i prevodi "Bele knjige", tobožnji Bogićevićevi prevodi poklapaju se doslovno, reč po reč sa prevodima dr Fernlea, izrađenim u austrijskom Državnom arhivu dve godine ranije (1917). Većinom se radilo o dokumentima koje su austrougarske okupacione vlasti otkopale u manastiru Ljubostinja kod Trstenika i prebacile u Beč na analizu, ne bi li se našlo nešto za naknadnu potvrdu o odgovornosti službene Srbije.

SUTRA: BEČ FALSIFIKUJE DOKUMENTA

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
I MI KREĆEMO PUT GRČKE Prvo oglašavanje Nikoline žene: Deca znaju sve, moramo biti hrabri

"I MI KREĆEMO PUT GRČKE" Prvo oglašavanje Nikoline žene: "Deca znaju sve, moramo biti hrabri"