Beogradske priče: Najveći gradski b(r)end

TURISTI koji u sve većem broju dolaze u Beograd neizostavno imaju isti cilj - da makar jednu noć provedu na gradskim splavovima. Takav provod podrazumeva dodir autentične, gradske boemije i raspoloženja po kojem se naša metropola pročula po svetu.

Istina, najveći broj takvih posetilaca potiče iz zemalja bivše Jugoslavije, ali ih nije malo ni sa drugih strana.

Iako turistički uposlenici marljivo skreću pažnju gostiju na druge blagodeti, turistima je prioritet da osete čari ovakvog provoda.

O noćima ispunjenim akordima starih i novih pesama, umetničkih romansi i raspomamljenih narodnjaka razgovaramo sa jednim od "kraljeva" noćnog života Zoranom Zecom, čovekom koji više od tri decenije plovi burnim muzičkim vodama uz obale Save i Dunava. Iskusni muzičar ima mnogo lepih, ali i manje upečatljivih priča, vezanih za ono što nas interesuje...

Pre rata

KADA krenemo redom, Zec razlikuje vreme pre rata devedesetih godina, i posle njega.

- Beogradska scena je bila drugačija dok nije došao rat, jer su tada na splavove počeli da izlaze ljudi iz nekog potpuno neočekivanog miljea - kaže Zec. - Svake večeri bilo je pucnjave, pa sam bukvalno pre odlaska na svirku ljubio decu kao da se opraštamo jer nisam bio siguran da li ću se vratiti kući. Srećom, to je prošlo, pa su stranci, dabome, uz Beograđane, počeli da budu stalni gosti u nešto drugačijoj atmosferi.

Gosti iz drugih zemalja nemaju ono što mi zovemo "noćni provod" ili ga makar nemaju na onaj način na koji ga mi podrazumevamo. Oni kod kuće ne mogu da "luduju" tako burno kao što to rade kod nas. I, to se oseća.

- Još u staroj Jugoslaviji je postojalo pravilo: kad ideš kroz Bosnu nemoj da pevaš, kad prolaziš kroz Srbiju nemoj da igraš, a kad te put navede kroz Makedoniju, nemoj da radiš ni jedno ni drugo. Svukud će tvoji domaćini to raditi sigurno bolje od tebe. Možda je i zato izražen sentiment naše "braće" iz Hrvatske i, naročito Slovenije, da dođu u Beograd i sete se svega toga.

Nedavno je, seća se Zec, pre svirke prišao jedan od dva Hrvata koji su došli u provod, i uljudno pitao pevača da li zna kompozicije "Parnog valjka", "Prljavog kazališta" i drugih zagrebačkih izvođača.

- Naravno da znam, možda sam neke od tih numera pevao češće nego i sami autori - uz osmeh je govorio muzičar.

- Odlično! - usledio je komentar gosta iz Zagreba. - Samo to nemoj da sviraš! Došli smo na pravi narodnjački provod.

Naš sagovornik je bio zainteresovan za ovu "kafansku migraciju" koja navodi goste iz svih krajeva bivše Jugoslavije u naš grad i pitao ih je koji je razlog za to.

- Oni iskreno cene naš stil života i boemiju. Ima tu neke iskrenosti koju smo mi očuvali, a mnogi pogubili na mučenom putu ka potrošačkom društvu. Eto, jasno nam daju do znanja da smo jedinstveni. Oni kažu da samo u Srbiji može da se dogodi da vas bombarduju a vi okrećete prasiće i pijete rakiju. Neki drugi narodi bi izumrli pod takvim stresom koji je trajao više od 70 dana.

Jedan Slovenac je istakao kako je željan Beograda i da su svi njegovi kumovi i prijatelji "nikakvi". U šali, pred njima rekao da oni ne znaju kako je to služiti vojsku u Batajnici i koliko je Beograd ozbiljna varoš.

Najveći uspeh koji smatra neprevaziđenim Zoran ističe trenutak kada je dobio bakšiš čak od Škota koji je te večeri nosio tradicionalni kilt. To je bilo, kaže, kao da te Piroćanac časti sa sedam dana zimovanja na Zlatiboru.

Kvalitet

Potom se ipak vraćamo na muziku i tradiciju. I, naravno, na kvalitet.

- Moj put je bio tipičan, krenuo sam sa rokenrolom, nisam mogao da živim od njega i lagano sam prelazio ka splavovima. Prvo sam učestvovao na festivalima krajem devedesetih, radio sa Vladimirom Grajićem, koji je na kraju briljirao sa Marijom Šerifović. Njegov i moj prvi zajednički uspeh bila je pesma "Hej Ana", koja je dobila nagradu na Beogradskom proleću 1993. godine. Posle silnih godina na bini, ostaje stara mudrost koju će vam ispričati svaki glumac ili pevač: Šta god da radiš, ne možeš da prevariš publiku! Oni jednostavno osećaju da li ih "otaljavaš", "odrađuješ", da li si tu samo da obaviš posao i nestaneš, ili sa emocijama učestvuješ s njima u veselju ili tuzi. Mnogi izvođači ne veruju u povratnu energiju, ali ona zaista postoji. I pevaču je mnogo lakše da radi kada oseti publiku, u mnogo slučajeva aplauz je dragoceniji nego bilo kakav bakšiš koji usledi.

Kako kaže Zec, i on i mnogi koji se bave njegovim poslom, nekada naizgled zapostavljaju svoje "lepše polovine".

- One su, naizgled, uskraćene za naše emocije. Međutim, ja radim sa emocijama i ponekad ih, ujutru, ne ostaje dovoljno "kako bi ih poneo kući".

Tumačeći domaću muzičku scenu, pa i njene odjeke u gradskom noćnom životu, Zec nema dlake na jeziku.

- Nekada se znalo ko ume da peva. Muzički urednici zaista su to bili. Ako poštuju ono što puštaju u etar onda su bili i odgovorni za to, kao i za kvalitet. Ono što danas emituju, u velikoj meri nije muzika, to je neka izmišljena pijačna forma. Pravi umetnici otišli su u zaborav ili ostali bez hleba zbog "plastičnih pevačica".

Zec kaže da je, posle nekoliko decenija ozbiljnog rada došao u situaciju da često savetuje mlade muzičare, koji bi jednog dana trebalo da ga naslede.

- Pitam ih za jednu pesmu, oni ne znaju, za drugu, isto tako... Sine, izgleda da sam ja više pesama zaboravio nego što si ti naučio!

Neminovno, iskusnim pevačima sleduje pitanje šta rade kada odu u penziju. A neumoljiv odgovor je isti: Gde da smestiš čoveka koji celog života radi u kafani, nego u kafanu.

- Jedan uvaženi kolega je otvorio restoran i jednom je efektno objasnio zašto je to učinio. Uvek kada se malo opusti, pa zatim i "raspištolji", neko uzvikne: "Fajront!" I, kako je govorio, uvek kada bi mu bilo lepo, morao je da ide odatle. Zato je otvorio svoju kafanu. Tamo on određuje kad je razlaz. I niko drugi.

Za kraj, posle burnih noći ostaju anegdote sa taksistima. A oni čekaju, kao šlag na torti.

- Moj prijatelj Zoki Krčedinac imao je klijenta koji je primetio da taksimetar brže "okreće". Istina, to su bili oni, stari uređaji, i zaista se otkinula sajla pa su cifre prosto letele. Upitao je vozača kako mu to radi taksimetar, a on je, i sam iznenađen, u šali odvratio: "Što pitaš, baš lepo radi?". Shvativši šalu i mušterija je znala da odgovori - "Dabogda ti strujomer tako radio!".

NOVINARI I PEVALjKE

Više od dve decenije je prošlo od kada Zec nije razgovarao sa novinarima. Davne 1995. godine pozvali su ga iz jednog (tada) uglednog lista, fotografisali i postavili nekoliko pitanja na koje je dao odgovor.

- U novinama je izašao tekst koji nije imao nikakve veze sa izrečenim. Od tada nisam hteo da govorim s novinarima, a ovog puta pravim izuzetak.

Slično je i koleginicama. Zec uredno poštuje pevačice, ali ih jasno razlikuje od pevaljki, koje zvuče "kao da ih trojica bičuju u isto vreme".

- Znam kolegu koji je platio 50 evra ženi koja je zapomagala za mikrofonom samo da ćuti celu noć.