NA PRVOJ LINIJI ODBRANE: Sestre iz respiratorne jedinice svedoče o izazovima lečenja obolelih od virusa korona

V. Mitrić

18. 04. 2021. u 11:04

DANAS je bila katastrofalna smena - govore, skoro u dah medicinske sestre iz respiratorne jedinice u Opštoj bolnici "Laza K. Lazarević", gde leče obolele od korona virusa, a onda, takođe, kao u horu, dodaju sećajući se predhodnih dana da je tako bilo, uglavnom, svih dana otkako je počela pandemija.

НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ОДБРАНЕ: Сестре из респираторне јединице сведоче о изазовима лечења оболелих од вируса корона

FOTO: OB Šabac

Za ovaj rad, kako kažu, "ne postoji priprema, jer je reč o nečem što se ne uči u školi.

- Čak je i naše dugogodišnje iskustvo pokleklo pred ovom bolešću o kojoj, moramo da budemo otvorene, još uvek niko ne zna dovoljno. Mi i dalje ne znamo sa čime imamo posla – pričaju medicinske sestre iz respiratorne jedinice Opšte bolnice “Dr Laza K. Lazarević” u Šapcu, gde su smešteni najteže oboleli od kovida, podsećajući da je od početka pandemije prošlo godinu dana.

FOTO: OB Šabac

Na prvoj liniji odbrane, kako kažu - vreme odbrojavaju uređaji za održavanje života. Mehanika je, ističu - granica između dva sveta, slamka spasa za one koji ne mogu sami da dišu. 

Monitori pište, kao da otkucavaju, ima ih previše, sve se sjedinjuje u jedan sablasni zvuk, haotičan, u kojem jedino red uočavaju i pronalaze sestre i lekari angažovani u respiratornoj jedinici. Za njih je to zvuk nade, jedina muzika koju tokom radnog vremena čuju.

– Dok su priključeni na respirator, pacijenti se nalaze u veštačkoj komi. Danima su u tom stanju. Često se toliko izobliče, deformišu, da ako se desi da ih neka od nas ne vidi dva dana, ne može da ih prepozna kada se vrati u smenu. Pomisli da je došao novi bolesnik. Tako to izgleda. LJudi ne shvataju šta je ovo. Ni nama nije jasno. A ima nas ovde koje smo i po dve decenije radile na intenzivnoj nezi. Nije ovo prvi put da se srećemo sa smrću. Sve je to deo ovog posla. A opet, ova bolest i dalje nam je nepoznanica – pričaju.

FOTO: OB Šabac

Kovid je podmukao i nepredvidiv, jednoglasni su u respiratornoj jedinici. I kada krene oporavak, kada sve ukaže na to da je najgore prošlo, usledi udarac. Svaku smrt dožive lično. Sa svakim izgubljenim životom ode i deo njih. Da li je sve učinjeno, pitaju se iako su svesne da su nemoćne. Jer niko ne zna kako Kovid odlučuje koga će da poštedi. Pacijenti koji su, po svim parametrima, bili “otpisani” uspešno su se oporavljali. A opet, često se dešava da kada sve krene dobro, u nekoliko minuta usledi pogoršanje.

– Kao da nam ih neko otima iz ruku! Imamo sve, i opremu i lekove i vrhunske lekare, sestre, tehničare, a opet smo svi nemoćni. Gledaš im u oči, vidiš koliko su prestravljeni jer postaju svesni šta se dešava. Vidiš kako život ističe iz tih očiju, nestaje. I kako se prepuštaju smrti. I pored svega što imamo i davanja poslednjeg atoma snage da im pomognemo da prežive, sve nam se svelo na to da im olakšamo poslednje trenutke. Toliko smo bespomoćni. Poražava nas i degradira trud i rad. Jeziv je to udar na psihu – ističu sestre.

Tugu zbog još jednog izgubljenog života nije moguće odbaciti sa korišćenim skafanderima, rukavicama, vizirima, maskama, nazuvicama. Lica umirućih prate ih i nakon smene. Sve one imaju svoje porodice. Nečije su majke, ćerke, sestre, bake, unuke i supruge. I sve se trude da njihovi najbliži ne primete očaj koji proživljavaju svakog dana. Za Sandru Pavlović vreme sa porodicom mesecima unazad svodi se na unutrašnju borbu da niko od njih ne primeti kakav joj je bio dan na poslu. Jer, njeno dete je dočekalo kući svoju majku.

– Bilo joj je bolje. Razgovarale smo o deci jer su sličnog uzrasta, o kolačima. Još joj kažem da požuri sa ozdravljenjem da naručim da mi napravi medenjake. Dolazim to jutro na posao, vidim krevet prazan. Obradujem se, pomislim da je prebačena na odeljenje. Koleginica odmahuje glavom. Sinoć kući, odem u kuhinju da pijem vodu i setim se da mi je pre nego što je preminuo jedan tražio vode. Stegne mi se grlo, ostavim čašu i sve gledam da moj mali sin ne uđe i vidi me uplakanu – priča Sandra.

Svesna je porodica ove požrtvovane medicinske sestre gde i šta radi. A opet, teško je objasniti nekome ko nikada nije video to što je Sandri i njenim koleginicama “normalan radni dan”. Ponekad jeste teško, ali kako ističe, njen posao ima toliko čari da ga ne bi menjala ni za šta na svetu. Radost joj pričinjavaju upravo izlečeni pacijenti, i svaki put kada ih sretne, podsete je zašto je tu. Motivišu je da nastavi da pomaže nevoljnicima koje put dovede u respiratornu jedinicu šabačke bolnice.

– Idem ulicom, a u susret mi prilaze nepoznata lica, šire ruke, grle me. Pacijenti, izvukli se, ozdravili. Ili neki dan, čujem pesmu o kojoj sam pričala sa pacijentima rodom iz Bosne. Bili su u teškom stanju i ja da ih malo oraspoložim počnem da pričam o sevdalinkama. Prošlo je neko vreme, kad čujem hodnikom odzvanja poznata pesma. Jedan je ozdravio, prepoznao me i pustio na telefon. Kaže mi da sam mu davala snagu tokom lečenja. Koliko sam se isplakala, ovoga puta od sreće. To mi je dalo vetar u leđa da ne posustajem …

– Najteže nam je kada kažu da su gladni ili žedni. Dovoljno je da se nekoliko trenutaka odvoje od maske preko koje dobijaju kiseonik u želji da progutaju kap vode ili zalogaj hrane. U sekundi pomodre, nastupi panika jer gube dah i grčevito se hvataju za masku. Sa svakim izgubljenim životom ode i deo nas. A samo mi znamo šta su nam značili Sneža, Ostojić, Ana, Dejan. Bili su izuzetni ljudi. Mladi, pozitivni, uvek spremni za razgovor, saradnju i šalu. Strašno smo se vezali za njih i teško podneli njihov odlazak. I danas ne prođe smena, a da ih ne spomenemo. NJihovu smrt nismo prežalili – pričaju.

- Sve mi koje smo angažovane u respiratornoj jedinici, uigran smo tim. Mašinerija, elitna jedinica. Te žene, sestre i doktorke, sa ponosom mogu da kažem da su super žene, zmajevi. Toliko požrtvovane, sve do jedne, da knjige mogu da se ispišu. Dvadeset godina radim na intenzivnoj nezi, nisu mi strani aparati koje sada koristimo. Međutim, moje koleginice instrumentarke ili sestre sa hirurgije nisu imale dodira sa respiratorima. Da li mi verujete, da one rade u korak sa nama, kao da su provele ceo radni vek na odeljenju sa mnom. To je neverovatno. Svaka im čast – ističe Sandra.

– Ne želim da ulazim u to da li neko veruje da postoji korona ili ne veruje. Ono što znam je da za dvadeset godina rada u zdravstvu nikada ništa slično nisam videla. Ne samo ja. Svi mi koji smo u prvim redovima borbe. Šta ljudima od pluća pravi paučinu? To niko ne može još uvek da objasni. Teško mi pada kada vidim neodgovorne ljude. Ono kolo u Beogradu. Čujem, čak i od svojih prijatelja sumnje da ovo postoji. Slušam ih, a na licu mi rane od vizira, žuljevi od maske, a iza ušiju isečeno. Da mogu, takve bih povela sa mnom na posao da vide i da se sami uvere – ogorčena je Sandra.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)