INTERVJU Dragi Jelić: Srodili smo se sa ovim čuvenim YU

Milan Ćunković

29. 11. 2020. u 12:40

ИНТЕРВЈУ Драги Јелић: Сродили смо се са овим чувеним YУ

Foto V. Danilov

TOG 29. novembra 1970, kad je zasvirao bend koji je upravo tada, zahvaljujući predlogu momka iz publike Miroslava Stanivuka, dobio ime sasvim prikladno za taj datum, "Ju grupa", teško da je iko u zemunskom klubu "Sinagoga" mogao da pretpostavi da se ispisuje zlatna stranica istorije jugoslovenskog rokenrola.

Pregrmeo je bend čije su srce i duša braća Žika i Dragi Jelić sve promene granica i danas slavi grandiozan jubilej, 50 godina rada, po čemu im nema premca na ovim prostorima.

Zlatna godišnjica, nažalost, iz poznatih razloga nije mogla da bude obeležena na adekvatan način. Prvobitno je bio zakazan veliki beogradski koncert u "Štark areni", pa u "Kombank dvorani", ali od toga nije bilo ništa. Glavni deo proslave je odložen za narednu godinu, a početak predstavlja aktuelna izložba fotografija "Ju grupe" Nenada Tubića Vuda, u Galeriji RTS, kao i objavljivanje boks-seta.

- Na 13 diskova je ceo naš opus, a na jednom su skupljeni svi singlovi - precizira, za "Novosti", lider grupe, gitarista i pevač Dragi Jelić (73). - Poslednja dva albuma, "Evo stojim tu" i "Dugo znamo se" izlaze i na pločama, u ograničenom tiražu.

o Slavljenički planovi za ovu godinu su propali. Može li se uopšte govoriti o 2021?

- Trudim se da napravim pesme za sledeći album, koji bi trebalo tada da se pojavi. Želimo da u junu održimo koncert na otvorenom, ali niko ne može da predvidi šta će se dešavati.

ROKENROL JE SLOBODA

o PEVALI ste "Ili živiš rokenrol, ili ne znaš šta je to". Posle toliko godina na sceni, šta je za vas rokenrol?

- Sloboda kretanja, mišljenja, ponašanja - nabraja Jelić. - Ne ona sloboda koju ću da zloupotrebim, postoji neko ograničenje.

o U prvoj fazi poseban značaj ima "Crni leptir", vanvremenska pesma koja je postala standard za učenje gitare uz Satisfaction, Smoke on the water...

- Sve moje pesme nastale su neplanski. Uzmem gitaru, prebiram po žicama i stvori se kompozicija. Nikad ne razmišljam da ona treba da bude hit, već da se meni svidi, kao i ostalima u bendu. Bilo je, doduše i drugačijih primera. "Mornara", recimo, nisu najbolje osetili, ili "Dunave", a to su i danas velike, rado slušane pesme koje izvodimo na svakom koncertu. Uvek tražim mišljenje ostalih članova, ali je odluka moja. Kod "Crnog leptira" se sve sklopilo. To su takvi trenuci, bio sam mlad i zaljubljen (smeh).

BATA KOSTIĆ, PA OSTALI

o OD mnoštva muzičara koji su prošli kroz bend, neminovno je izdvojiti Batu Kostića?

- On je imao ključ od naših vrata i mogao je da dođe kad god je želeo - slikovito će za naš list Dragi. - Niko od članova nikad nije isteran iz "Ju grupe", uvek smo nalazili način da se raziđemo kao ljudi. Onaj ko treba da napusti bend shvatao je da je svojim umećem ili ponašanjem doprineo da više ne možemo da sarađujemo. Bata je gitarista sa kojim sam najbolje sarađivao. Nemam nikakvih problema sa Petrom, niti sam imao sa Nedžatom Maculjom, ali to kapiranje kada Bata ili ja krenemo nešto da sviramo... odmah jedan drugog dopunjavamo. Imali smo neverovatnu bliskost, a opet, bili smo različiti. Bata je ostavio dosta sjajnih pesama koje i danas sviramo.

o Imali ste ponudu da 1973, posle nastupa u čuvenom "Marki klubu", ostanete u Engleskoj, ali ste odlučili da se vratite u Jugoslaviju, zbog rasprodatog koncerta u beogradskoj Hali sportova?

- Šok je kad je dolaziš iz male zemlje, i kad su ti idoli oni koji su plasirani u celom svetu, a ponude ti da budeš barabar sa njima, i da nemaš nikakav kompleks. Mi smo tada svirali u, po meni, najsrećnijoj zemlji na svetu. Mogao si po Jugoslaviji da putuješ gde god hoćeš, da spavaš gde se zatekneš... Nemaš nikakav problem da ujutru zakačiš plakat, a uveče održiš koncert u tom gradu i da bude puno. I finansijsko i emotivno zadovoljstvo je bilo maksimalno. Kad potpišeš neki ugovor u inostranstvu, sa producentom koji postaje vlasnik tvog benda, on traži da mu se sredstva vrate i postaješ njegov rob. Moraš za godinu ili dve da objaviš album, da imaš ugovoren broj koncerata. To više nije zadovoljstvo, već rintanje.

NERAZDVOJAN SA ŽIKOM

o SA bratom Žikom nikad niste imali neki sukob koji bi uzdrmao bend?

- Dešavalo nam se da različito mislimo, to je normalno, ali neke teške rasprave - nikad - uverava nas Dragi. - Jedan od nas dvojice mora u nekom trenutku da bude malo popustljiviji. Kroz odrastanje u porodici i vaspitanje roditelja stekli smo to kao naviku. Tu, naravno, mislim i na trećeg brata Radeta.

o U čemu je tajna dugog trajanja?

- Ne radimo ništa na silu. Kad nije pod moranjem, onda imaš želju da na pozornici daš sve od sebe. Da imamo za nedelju dana pet koncerata, to bi nam se verovatno smučilo, ili bismo morali da pribegavamo kojekakvim stimulansima da bismo to podneli. Naš je stimulans čist vazduh, kretanje, što manje sedenja. Bežao sam od kompjutera kao đavo od krsta. Ni sad mi on nije pomagalo, već mi služi kao sredstvo za komuniciranje sa ljudima koji mi pišu, i za informacije. Muziku stvaram i dalje "primitivno" - držim gitaru u ruci i imam jedan trakaš na kom snimim ideju.

Foto Marina Pešić

o Pravili ste velike pauze, jeste li ikad zažalili što vam diskografija nije bogatija?

- Objavljivali smo onoliko koliko je nama prijalo. Moglo je da bude više, ali ne vidim čemu po svaku cenu juriti i snimiti album gde će se možda naći jedna numera koja vredi. Ne osvrćem se za prošlim vremenom, već razmišljam šta može dalje da bude, i ne "bacam" daleko. U godinama sam kad ne mogu da planiram da ću ovu deceniju ovako ili onako. Živi se, radi se, hvala bogu, zdravlje je tu. Prati nas sreća, videćemo do kada. Jednog dana, moraće to da stane, ali, tako nešto je neminovnost s kojom smo mi načisto odavno.

o Veliko poštovanje uživate od kolega svih generacija?

- To je do kućnog vaspitanja. Cenim svakog ko je uzeo gitaru. Da li je odsvirao akord-dva ili je virtuoz, nebitno je. Želja mi je da čujem svakog i da ga podržim u želji da napreduje. Kao u sportu - neko istrči 100 metara za 10 sekundi, a neko za 13, ali je bitno uživati u onom što radiš. To će vas učiniti srećnim, i tu sreću ćete preneti na mlađe.

o Kad vam je bilo najteže?

- Osamdesetih, jer smo imali veliku havariju kad nam je izgoreo kombi. Tad se desila i smrt predsednika Josipa Broza Tita, pauze su bile velike. Niko nije smeo da vas zove na svirke. Dešavalo se da se probudim i da imam dva dinara, za hleb. Nikom ništa, znam da će sutra doći neko novo vreme. Ne može čovek uvek da bude u nekom "bedaku", niti na vrhu.

o Kako vam je bilo devedesetih, kad je ono "YU", kod mnogih na ovim prostorima postalo omraženo?

- Nikad nismo imali problem sa tim "YU", srodili smo se sa njim. Bilo je raznih pokušaja da nam promene ime. Hvala bogu, ne nasilnih, ali su neki dobronamernici davali raznorazna imena, uglavnom vezana za Srbiju. Nisam to prihvatio, po cenu da nikad ne mrdnemo iz Srbije. Jeste dugo trajalo dok nismo izašli na tržište okolnih zemalja koje sad zovemo region. Kako vidim, nikome to "YU" ne smeta.

o Strast prema motorima vuče korene iz mladosti?

- Voleo sam tada da jašem konje i da vozim bicikl. Osećanje kad se popneš na nešto veliko, u mom slučaju "harli dejvidson", i ta njegova mirnoća, težina, stabilnost - to me toliko relaksira, iako te on pomalo i muči. Trese motor, otima se, moraš da ga ukrotiš. Nije neka lenja buba, ali je takva naprava da ja mogu, na neki način, da komuniciram sa njim. Ljubav prema motorima mi je preneo Žika. On je, u stvari, kriv za sve (smeh). Zaslužan je i za to što sam prosvirao. Držao me je uz sebe i "utrapio" mi solo gitaru kad je srednji brat otišao u vojsku. Morao sam da ga slušam.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)