Teme koje obrađujem dolaze iz duše: Reditelj Miša Terzić o “Tajkunu” i drugim projektima

MAJA JEŠIĆ

14. 06. 2020. u 15:48

Miroslav Miša Terzić, reditelj, o tajkunima, tabu temama u našem društvu, tesli kao umetničkom izazovu i novom projektu: Svi ti ljudi na kraju žude za tim mirnim životom, a nikada ga neće dočekati

Теме које обрађујем долазе из душе: Редитељ Миша Терзић о “Тајкуну” и другим пројектима

Foto: promo-privatna arhiva

OVO bi mogla da bude priča o jednom mladom čoveku, strastvenom filmofilu koji je upisao režiju na Akademiji za film u Pragu, gde su studirali Kusturica, Forman i drugi velikani, ali je zbog "situacije u zemlji, ukidanja stipendija", morao da se vrati u svoj rodni Beograd. Takođe bi mogla da bude i priča o mladom čoveku koji je po povratku u svoju zemlju, kao dobar sin, završio Pravni fakultet, ali noći provodio sanjajući filmske kadrove, zujanje kamere, atmosferu na setu... Snovi su ga ipak odveli ka tome da kao "šraf" velikog filmskog projekta, "Podzemlje", reditelja Emira Kusturice, "spušta i diže klapu" sedam meseci. Za to mu je, kako kaže, bilo potrebno mnogo kontakata i veza da bi se uopšte našao u ekipi filma. Kažu da je bio najvredniji "potrčko", bio je najbrži kada je trebalo smotati kablove, s najviše entuzijazma je donosio vodu, pokazivao "najveću glad" u svakoj sekundi u kojoj je veliki umetnik stvarao svoje remek-delo...

Posle Kusturice, pozvao ga je Gorčin Stojanović, pa je u filmu "Ubistvo s predumišljajem" bio asistent režije. Tu je, očigledno, bio kraj Terzića pravnika i početak Miroslava Miše Terzića reditelja, autora dva gledana filma koja su razbila tabu teme u srpskom društvu - "Ustanička ulica" i "Šavovi", ali i veoma gledane serije "Tajkun", koja ponovo otvara jednu od zabranjenih tema.

* Pre dve nedelje emitovana je poslednja epizoda serije "Tajkun", koju su pratile velika gledanost i pažnja i publike i kritike, i vašeg esnafa. "Tajkun" je serija koja je uzburkala javnost, dotakla jednu od tabu tema. Da li su se slegli utisci, da li je "Tajkun" ispunio vaša očekivanja?

- Vrlo sam zadovoljan odzivom publike, ali i njenom reakcijom na "Tajkuna", a takođe i reakcijama svojih kolega koje su pratile seriju, što mi je bilo veoma drago. pokušavao sam i da zaboravim na "Tajkuna", jer sam s njim živeo poslednjih osam-devet meseci. Krenuo sam da tražim neke druge teme i da pišem neke druge scenarije. Donekle sam dozvolio da se sve oko serije nekako samo završi. Prijao mi je rad na "Tajkunu", jer to je 70 dana intenzivnog snimanja sa divnom ekipom, sjajnim glumcima, izuzetnim ljudima i ispred i iza kamere. To je lepo i za mene značajno iskustvo. Mislim da je bilo važno da u ovom trenutku uradim nešto takvo, nešto što je duže, što je veće, da vidim da li ja to mogu. Rezultat, prema svim reakcijama, nije izostao.

* Rekli ste jednom prilikom da je ono što podrazumevamo pod tajkunom pogrešno, naveli ste da ta reč označava izuzetno moćnu, uticajnu, bogatu osobu. I dodali da ste svog tajkuna želeli da napravite kao čoveka sa svim manama i vrlinama, i da ga, kao takvog, publika prihvati i shvati. U našoj stvarnosti vrlo je jasno koga doživljavamo kao tajkuna, kao i do čega je dovele "tajkunizacija Srbije".

- Taj pojam je kod nas pogrešno preveden, u pogrešnoj je upotrebi. Tabloidi su zbog zvučnosti tu reč počeli da koriste u pogrešnom značenju. Postoje ljudi koji se bave biznisom i koji su zaradili veliki novac u liberalnom kapitalizmu, kakav je on danas. Da li se nama sviđaju ta pravila po kojima oni zarađuju novac, ja to ne znam. To su pravila koja su postavljena. Moj lik je čovek koji je u određenom trenutku bio na pravom mestu, koji nosi veliki teret, koji nije ni crn ni beo, koji ima svoju mračnu stranu, ima razloga zbog kojih bi mogao da odgovara pred institucijama.

* Taj kontroverzni biznismen, suptilni kriminalac u belim rukavicama koji koristi "rupe u zakonu", želi u jednom momentu da se smiri, da živi tiho i povučeno, da mirno spava. Da li takvi ljudi, prema vašem mišljenju, to zaslužuju?

- Ne znam da li zaslužuju ili ne, to je ogromna tema o kojoj možemo da razgovaramo. Ta ideja o normalnom životu posle života koji su vodili potpuno je iluzorna, ona je jednostavno nemoguća. Ko se uhvatio u to kolo ne izlazi iz njega tako lako. U stvari, ne izlazi nikada. A naročito ne svojom voljom, prosto, ne možete da izađete iz tog kruga. Ušli ste u mašinu koja nema vrata za izlazak. Svi ti ljudi na kraju žude za tim mirnim životom, a nikada ga neće dočekati.

Foto: promo-privatna arhiva

Dragan Bjelogrlić u "Tajkunu"

* Po primarnoj vokaciji ste pravnik... Ko bi trebalo da im oprosti, a ko da im sudi?

- Pravo i pravda su uvek bili dve različite strane istog novčića. Izvesno je da im pre ili kasnije sudi taj isti mehanizam u koji su ušli. Da li imaju oprost, iskreno da vam kažem - nisam siguran. Kada uđete u taj mehanizam, ponestaje vam osnovni sistem vrednosti. Taj mehanizam zla ima svoj moral, ili bolje reći nemoral, ima pravila prema kojima svi moraju da se ponašaju. Ko ne nauči da igra igru, a malo ih je, ne prežive.

* Posle snimanja dva filma, da li je snimanje serije bio izazov? Čitava produkcija se seli sa filma na televiziju. Da li to otvara mogućnost da se priča ispriča detaljnije, preciznije, sa više valera, da li je i vama to bila motivacija?

- Volim film i nastaviću da se bavim njime. Za mene je ovo bio jedan lični izazov, da ispričam priču sa mnogo više detalja, potpriča... Izazov jer sam trčao trku na 200 metara, a ova serija mi je bila kao da sam trčao polumaraton. Serija ostavlja mnogo prostora i mogućnosti da razradite likove. Nešto što u filmu ne bih objašnjavao detaljno, ovde sam to morao, da bi priča mogla da teče. Bio mi je izazov zbog gabarita i teksta, i veličine ansambla, i nisam bio siguran da li ću se snaći. Na sreću, ispalo je više nego dobro.

* U dva filmska ostvarenja, "Ustanička ulica" i "Šavovi", bavili ste se kod nas još uvek tabu temama - ratnim zločinima u prvom filmu, a u "Šavovima" ste otvorili temu krađe beba, o čemu se govorilo u tek ponekoj TV emisiji. Da li mislite da ste uspeli da nešto zatalasate i osvetlite?

- Verujem da smo napravili malo pomaka. Svakako smo stavili u žižu interesovanja sve te majke, roditelje koji su ostali bez svoje dece, i dali im jak glas. NJih nikada niko nije čuo, bili su potpuno skrajnuti na marginu u nekim vestima, novinama... Posle filma, dosta se pričalo o tome, otvoreni su mnogi slučajevi, što mi se čini da je pomak. To što još uvek nema rezultata pokazuje u kakvom svetu živimo. Mislim da ne postoji prava želja da se ti slučajevi reše. Mi imamo obavezu prema nekim evropskim institucijama da otvorimo te slučajeve, ali ovde ne postoji želja, jer da ona postoji pomakli bismo se s mrtve tačke. Ovako, to je kao jurenje sopstvenog repa. Nikoga zapravo nije briga, osim tih roditelja, da se ti slučajevi otvore i reše. Niko nije želeo da reši te slučajeve do sada, i to je ono što je najstrašnije u svemu. Stavljanjem tog ogledala pred gledaoce, pogotovu one koji nisu verovali u to da je moguće da se tako nešto dešava u našoj zemlji, na jedan surovo iskren način, po istinitoj priči, bio je jedini način. Da li smo uspeli, da li smo lupili šamar, ne znam, ostaje mi samo da verujem u to da do toga više neće dolaziti. Dobro je što smo progovorili o toj temi, to je, makar, neki prvi korak na dugačkom putu. Tako je i sa "Ustaničkom ulicom", pričom o ratnim zločinima i zločincima. Uvek se bavim temama koje direktno proizilaze iz "mog stomaka". "Ustanička ulica" je pronašla mene, a ja sam pronašao način da se tu obračunam sa onim što mene muči, i ljude oko mene, da ne ostavim nešto da moja deca istražuju a da im u tom istraživanju nisam pomogao.

Foto: promo-privatna arhiva

Hana Selimović i Branislav Trifunović u seriji "Tajkun"

* Pre skoro deceniju maštali ste o tome da snimite film o Tesli?

- O tome sam mislio, maštao i pokušavao... Hteo sam da napravim fim o njegovim ljubavima, ali nekako sam stao, neke druge teme su me više okupirale, ali ko zna, možda se ja i vratim toj ideji.

NOVI FILM O VRŠNJAČKOM NASILJU

* ŠTA je sledeće što pripremate za publiku?

- Reč je o filmu. Potpuno drugačija ekipa je u pitanju - Vladan Arsenijević je pisac i Bane Trifunović glumac. Počeli smo da pričamo o jednoj temi koja je dosta značajna i velika, i, nažalost, moralo bi da se priča o njoj. To je film o vršnjačkom nasilju, i to je sve što bih zasada mogao da kažem. O tome moramo da govorimo. Opet je to tema o kojoj ne govorimo dovoljno, a morali bismo, jer se tiče onih naših malih i najdražih.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)