SPASAVALI I - SPASIOCE: Ulcinjanin i njegovi sinovi za pola veka od vode otrgli više od 300 života (FOTO)

PERICA Pešo Batrićević (72) i njegovi sinovi Aleksandar (48) i Petar (38), iz Ulcinja, decenijama su čuvari života na ušću Bojane u Jadran i na čuvenoj Velikoj plaži.

Foto: B. Dabić

Njihovi poznanici, tvrde da su uvek rizikujući svoj život, ruku spasa pružili za više od 300 onih koje su "prevarili" jake morske struje koje na ušću ulaze u reku, peščano dno mora koje često beži pod nogama, samo naizgled slabi ili, pak, podivljali talasi. Samo ove godine od smrti su otrgli devet života.

Više od pola veka, Pešo je uz Bojanu. U osmoj deceniji na drvenoj terasi iznad Bojane ima svoju stolicu okrenutu ka ušću i beskrajnom plavetnilu Jadrana. Oko njega unučići i radost. Znalački, iskustveno govori o borbi čoveka i vode, kaže svaka priča je drama za sebe.

- Nije važan broj spasenih, važno je da su otrgnuti od smrti. Često sam riskirao život, nisam sebe štedeo, ali opet bih. Prvi put sam spasao jednu devojku kada sam imao 15 godina. Bio sam u snazi, ali dešavalo se ponekad i da je nestaje. Nije lako protiv sila prirode. Kad se čovek utapa, uhvati ga panika. Ja paničar nikada nisam bio, ali u najvećoj krizi panike ne sme da bude. Mozak mora da radi. To je mnoge ljude spaslo - objašnjava Pešo za "Novosti".

Foto: B. Dabić

Priča nam i da se dešavalo da stotine ljudi gleda kako se neko davi, ali nisu imali hrabrosti da im pomognu. Batrićevići nesporno poznaju i ćudi Bojane i mora uz ulcinjski pesak, ali i ono što je presudno - psihologiju ljudi u strahu.

- Dok prilaziš davljeniku, ako je moguće mora da se priča sa njim. A, kad mu konačno priđeš, držiš ga čvrsto i što je najvažnije: kad talas "lomi" ne smeš da ga ispustiš - kaže Pešo, srećan što se nikada niko nije utopio na Ulcinjskoj rivijeri kada je on bio u blizini.

Uz Bojanu su odrastala i Pešova deca: dve ćerke i dvojica sinova, danas unučad. Svi su naučili ćudi prirode, struje i talase na Velikoj plaži, specifičnosti reke Bojane. Stariji Aleksandar kaže da je otac više puta gledao kako on i Petar spasavaju ljude. Nastavili su očevu plemenitu misiju. Pitamo ih kako se oseća čovek kad drugog otrgne od smrti?

- Čovek se prvo ozari. Neopisiv je osećaj kad se sve dobro završi. Pre 20 godina brat i ja smo spasli prve ljude, a najviše 2017, mada, verujte mi ne znam tačno koliko. A, sećam se da smo jedne godine za Prvomajske praznike spasli traitlonce na ušću levog rukavca. U tom delu Bojana je baš divlja, mnogo opasnija. U daljini sam video ruku. Bili su u stanju hipotermije. Reka je "lomila" i nije bilo povratka. Spasli smo i spasioca. Spasilac na Adi Bojani je sandolinom krenuo da pomogne dvojici. Struja ih je, međutim, kilometrima odvukla. Ali, eto, uspeli smo toga dana da spasemo i spasioca i turiste koji su se topili - kaže nam Aleksandar.

Foto: B. Dabić

Njegov brat Petar, po zanimanju kuvar, dodaje:

- Nemate vremena da razmišljate. Strah, samo ponekad, dođe uveče, kad "vraćamo film", ali i brzo prođe.

Ulcinj je mali grad. Sve se vidi i zna. Svi znaju za Peša i sinove. Ali ima li zahvalnosti od zvaničnika za sve spasene živote, jesu li ikada posetili Batrićeviće?

- Nisu. Nama je srce veliko pred Svevišnjim, pred Bogom. Od zvaničnika niko i ne treba da nam se zahvaljuje. Znaju šta radimo, koliko se mučimo, ali njihove reakcije nikada nije bilo. Bog nas je udomio na Bojani, a mi kad spasemo čoveka kažemo mu: "Pođi, zapali sveću i zahvali se Bogu". 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije