ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Sveto, a nesveto

Aleksandar Jovanović

11. 05. 2021. u 11:27

SASVIM je logično što je učenici doživljavaju kao nametnuto i anahrono pismo ("Zar u 21. veku da pišem ćirilicom?") - što se oni, zapravo, u društvu vršnjaka stide ćirilice. Dotle smo stigli

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Свето, а несвето

Foto Z. Jovanović

Nepreciznost Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma iz 1991. godine, njegova neusaglašenost sa Ustavom iz 2006, štetno i neprecizno razlikovanje "službene" i "javne" upotrebe jezika, pojedina rešenja koja idu na štetu srpskog jezika u odnosu na manjinske jezike, poigravanje vlasti sa izmenama i dopunama ovog zakona u protekle dve-tri godine, višegodišnje nereagovanje najviših državnih organa na preimenovanja srpskog jezika, pa i na poništavanja njegovog imena (ispada da jedini bezimeni jezik na svetu jeste naš jezik) - sve nas to vodi ka pitanju da li srpska kultura, bar ona kojoj je stalo da bude srpska, ima svoju matičnu državu. Bilo kako bilo, jedina mesta na kojima srpski jezik i ćirilica odlično stoje jesu groblja i čitulje. Izgleda da je za Srbe smrt i dalje jedini identitetski prostor u kojem bez ostatka znaju šta su.

Zakon o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćirilice (kako bi trebalo da se zove) bitno bi popravio stanje u mnogim oblastima. Iako za jedan broj ljudi zakonske odredbe ne bi bile dobrodošle, kod većine bi osnažile identitetski osećaj i ponos. Naročito bi to bilo značajno za mlade i buduće naraštaje koji bi stasavali, školovali se i vaspitavali u bitno drugačijoj kulturnoj atmosferi.

Izmene zakona čame u fioci

Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.

Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.

Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi.

Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.

Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.

Zakon mora da ima jasno određeno polje važenja da ne bi zadirao u lične slobode kulturnog izbora. Ali tamo gde staje zakon, nužno je da nastupe kulturna i prosvetna strategija. Međutim, kultura se, najpre i najdugoročnije, čuva i brani izgrađivanjem, odnosno, obnavljanjem kulturne podloge - odnosno kulturne (samo)svesti, koja nam ne bi dopuštala da idemo mimo svoje kulture, da sveto zamenimo nesvetim. Teško da nam je ostalo mnogo vremena za razmatranja kako do nje (ponovo) doći: možda, najsmislenije, najpre, zakonskim i strategijskim rešenjima, kao početnom tačkom dugoročnog vaspitanja, u kojem treba prvo poći od vaspitavanja vaspitača.

Jer očit je nemar (da se blago imenuje) mnogih među nama prema najvišim vrednostima vlastite kulture i njenom osnovnom pismu, odustajanje od ličnog uloga i odsustvo doslednosti u odbrani prosvetnih i identitetskih vrednosti. Kao da smo se umorili od vernosti sopstvenoj kulturi, ostali bez snage i izmestili se u prostore ravnodušnosti i rezignacije. "To iscurelo je ulje iz mašine / prvog pokretača" - kako bi rekao Ivan V. Lalić. A mogli bi se navoditi i stihovi više naših pesnika, jer je savremena srpska poezija najpouzdaniji seizmograf naše kulture.

Pomenućemo, zbog prostornog ograničenja, samo tri primera naših nemara i nedoslednosti, od kojih svaki traži ne samo po tekst, nego cele studije.

Ilustracija Goran Divac

Prvi primer je opštepoznat. To je predominantno latinički susret brojnih naših savremenih pisaca i korporativnih izdavača. Neuporedivo je manji broj pisaca koji štampaju svoje knjige ćirilicom. Naravno, tu je već spremno opravdanje izdavača da kao privatnici nisu dužni da rade posao države. I to jeste tačno. Ali zar izdavači nisu i kulturni delatnici svoga naroda. Uostalom, nije suvišno podsetiti se da je i Geca Kon bio privatni izdavač, ali za razliku od sadašnjih - odgovoran pred elementarnim interesima vlastite kulture.

Što se pisaca tiče, stvar je malo složenija, ali ne previše. Književnoumetničko delo, metaforički govoreći, ima svoje telo i nije svejedno da li mu je koža latinička ili ćirilička. Tek izborom svoga pisma, koje i ne može biti izbor već opredeljenje, delo se u potpunosti upisuje u sopstvenu kulturu. Naravno, i dela štampana latinicom pripadaju srpskoj književnosti, ali na jedan ipak drugi način. Uostalom, neka se naši sadašnji stvaraoci upitaju zašto su veliki srpski pisci svoja prva dela (sem po izuzetku) štampali ćirilicom, čak i u komunističko vreme. Oni su (bez obzira na poetičke i ideološke razlike) dobro znali šta rade. Lično žalim što nismo imali mogućnosti da nekoliko vrsnih romana savremene srpske književnosti čitamo na ćirilici: bio bi to njihov puni dijalog sa sopstvenom kulturom i potpuna predanost njoj.

Drugi primer. O srpskom jeziku i ćirilici u našim školama, o školskim programima i o broju časova, već dugo vremena vodi se sizifovska borba, sa još uvek neizvesnim ishodom.

Ovde će, opet, ukratko biti ukazano na jedan, dugoročno gledano, izuzetno korozivni momenat. Reč je o statusu ćirilice na časovima van srpskog jezika i književnosti i o pismenoj komunikaciji nastavnika i učenika. U prvom slučaju, može se zaključiti na osnovu više izvora da je ćirilica znatno potisnuta, da nastavnici i ne zahtevaju da učenici pišu ćirilicom, verovatno zato što ni sami to ne čine. U drugom slučaju, dešava se da nastavnici bez ikakve opomene odgovaraju i na poruke pisane tzv. ošišanom latinicom (kao što se dešava da latiničke, često i ošišane, mejlove dobijamo iz najviših obrazovnih institucija). Nema opravdanja za ovakav odnos nastavnika na svim nivoima obrazovanja prema svom pismu i kulturi, kao i sopstvenoj obrazovnoj misiji, jer se time ćirilica potire u sopstvenoj kući i potiskuje u svojevrsni geto maternjeg jezika, udžbenika i školskih svečanosti. Sasvim je logično što je učenici doživljavaju kao nametnuto i anahrono pismo ("Zar u 21. veku da pišem ćirilicom?") - što se oni, zapravo, u društvu vršnjaka stide ćirilice. Dotle smo stigli.

I treći primer, sa samokritičkom upitanošću. Na Prvoj srbističkoj interkatedarskoj konferenciji (19-21. jun 2020, u Tršiću) na kojoj su učestvovali predstavnici svih srbističkih katedri iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, donete su i dve izuzetno značajne deklaracije o položaju srpskog jezika u našem obrazovnom sistemu. Ukoliko prosvetna i državna vlast odbijaju čak i da primete deklaracije, a istovremeno su im njeni autori neophodni da bi kultura i prosveta opstale i bile kadre da deluju, nameće se pitanje šta onda našim najznačajnijim srbistima uopšte preostaje kao stručna i etička dužnost? Upitanost nije samo retorska, jer se neposredno tiče naučne i lične autonomije i integriteta naših najznačajnijih srbista.

Dakle, pitanje ćirilice je samo prvo u razgrađenoj i dehijerarhizovanoj srpskoj kulturi, ali bez njegovog rešavanja nemamo kuda dalje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Komentari (2)

milivoje

11.05.2021. 11:35

latinica nije srpsko pismo to je jugoslovensko pismo, cirilica je srpsko pismo i posto nema vise jugoslavije jedino i zvanicno i ne zvanicno treba da je cirilica.

Srbijo Zuta kuco

11.05.2021. 11:41

Ja mislim da srpskoj latinici treba zastita jer je prisvajaju "Hrvati". Zamislite koliko bi nam zivot bio komplikovaniji bez latinice. O strancima koji posecuju Srbiju da ne govorim. Ako ste bili u Grckoj znate o cemu govorim. Citam, pisem i potpisujem se cirilicom ali zbog toga van zemlje imam problema. Preci iskljucivo na cirilicu bi znacilo da srpsku latinicu predajemo "Hrvatima". To bi bio samo prvi korak. U sledecem bi prisvojili ijekavsku varijantu srpskog jezika pa bi tvrdili da, recimo, u Hercegovini zive pravoslavni "Hrvati" a ne Srbi zato sto govore ijekavski. Budite inteligentni. "Hrvati", ako zele poseban jezik neka govore "kak Dudek i Regica". Ne dajmo srpsku latinicu!