ČOVEK NE MOŽE BITI SREĆAN AKO GLEDA SAMO SEBE: Aleksandar Filimonović o glumi između Beograda i SAD

ŽIVOT glumca Aleksandra Filimonovića mogao bi da posluži kao scenario za holivudski blokbaster, ali ne samo zato što je jedan od naših glumaca koji igra u Americi.

Foto Vojislav Danilov/Promo/Vuk Papić

Rođen je u Beogradu 1982, a sudbina ga je odvela u Moskvu, London, Njujork i Los Anđeles.

Završio je matematički licej, diplomirao informatiku na Univerzitetu Royal Holloway, a uporedo se bavio i mnogim sportovima, uključujući i fudbal. Želeo je da ostvari profesionalnu fudbalsku karijeru, ali prijem u grupu "Stvar srca", čuvenog Mike Aleksića, opredelila ga je za glumački poziv. Usavršavao se na Li Strazberg institutu u Njujorku, a ostvario je uloge u filmovima "Dolemajt je moje ime", "Beli lavovi" i "Montevideo, Bog te video", kao i serijama "Mornarički istražitelji", "Amerikanci", "Ubice mog oca", "Ravna gora"...

Već početkom 2021. godine gledaćemo ga na kanalu Superstar TV u humorističkoj seriji "Drim tim". U njoj je letos glumio jednog od 11 sinova Ike Srdića sa Zvezdare i tako evocirao uspomene na fudbalske dane.

- Baš na Trudbenikovom terenu, gde smo najviše snimali, igrao sam neke utakmice kao klinac. Zaigralo mi je srce. Kako nije - kaže za "TV Novosti" Aleksandar Filimonović.

- Moj tata je igrao u Partizanu, a dobar deo karijere proveo je u FK Rad. Još kao dete išao sam da ga gledam na utakmicama. Sećam se, on i njegovi drugari su na terenu bili lafčine i kao 300 Spartanaca ginuli su jedan za drugog, a i dan-danas se vole i poštuju. Iskreno, razočarao sam se u fudbal jer je postao toliki biznis. Sada svako gleda ko će više da zaradi i imam osećaj da se raduju kada se neko povredi jer misle da će tako više uspeti.

Sa Veslijem Snajpsom na snimanju filma "Dolemajt je moje ime", Foto Vojislav Danilov/Promo/Vuk Papić

Dok sam igrao fudbal, trebalo mi je deset godina da shvatim da je zaista tako. Dugo sam se opirao i borio, međutim, nisam našao taj fudbal koji sam želeo i onda sam prešao na glumu.

Zbog "podmetanja nogu" stigli ste do glume. Ima li sličnosti?

- Sport je nekada ujedinjavao ljude u viteškim vrlinama, ali su se korupcija i zlo bacile i na taj segment čovečanstva. Sve što vredi počinje da dobija novčanu i samim tim gubi pravu vrednost. Ima i sve više glumaca i akademija i sve je teže dobiti posao. Zna se da veliki broj ljudi svuda po svetu poslove dobijaju ne samo preko audicija. Međutim, kada se baviš nekim individualnim sportom ili glumom, drugačije je jer ne zavisiš od celog tima. Boriš se za sebe i svoju šansu, a odgovoran si samom sebi. Kada igraš u ekipi može, nedajbože, da neko proda utakmicu ili sabotira sve igrače. Mnogo je više falinki, a sve manje pravih heroja. Tako ispada da su veće šanse da uspeš u današnjem životu ako gledaš samo sebe i najbliže ljude oko sebe, pa tek onda da pomogneš drugima.

Foto IMDb

Ipak, učestvovali ste u spasilačkim poduhvatima tokom ogromnih poplava na Balkanu 2014. i spasili život ženi u avionu 2018. godine?

- Imam saosećanje prema ljudima i stalo mi je da smo svi povezani. Nikada nisam mogao da budem potpuno srećan ni kada sam putovao, ni kada sam primao počasti, ni kada je ocu krenulo u poslu, jer pomislim da imam familiju ili drugove koji ne mogu nešto lepo da iskuse. Smatram da čovek ne može biti srećan ako gleda samo sebe, ali da bi napravio nešto on mora od sebe da počne i da se izgradi polako i pošteno, i da se nada, što kaže moj otac, da će to svetlo da prosija okolo na što više ljudi.

Izgleda nam je preostalo da možda samo u seriji i filmu vidimo kako neko iz blata dolazi do zvezda?

- Kao u sportu kada neko stvarno da srce i sve od sebe, tako i u umetnosti, kada neko dušu ogoli tada podsvest čovekova može da nasluti da ima rešenja i puta. Najveća vrednost umetnosti, sporta i svega lepog što je čovek smislio jeste da se ljudi inspirišu, da gledaju napred i da nađu optimizam. Zahvalnost je supermoć. I deci i odraslima ubijaju zahvalnost poručujući im i u stvarnom i u virtuelnom životu "ti nemaš, a ja imam, i srećan sam". To ljude čini nesrećnim i odvlači ih od izvora sreće - zahvalnosti. Od zahvalnosti za svaki udah, pogled i gutljaj gradi se pozitivan način razmišljanja, a takav čovek lakše nađe rešenje i za mnogo ozbiljnije probleme u životu. Mađutim, takvu percepciju trebalo bi istrenirati i najveći problem je što decu bombarduju pogrešnim vrednostima i u startu im ubijaju želju. Znam mlade ljude koji se opiru novim sistemima i ponosan sam na njih. Nadam se da će serija "Drim tim" i drugi dobri projekti uspeti da motivišu ljude.

Film "Beli lavovi", Foto Vojislav Danilov/Promo/Vuk Papić

U šesnaestercu "Drim tima" je gužva jer je u porodici 11 sinova, a tu su i ostali članovi. Kako vam je bilo među Srdićima?

- Mi koji imamo malo širu porodicu i bliski smo sa ujacima, tetkama i ostalom rodbinom znamo otprilike kako izgleda kada je porodica brojna. Srdići su non-stop zajedno i iz te gužve na malom prostoru, u balkanskoj nemaštini, proizilazi mnogo anegdota i spletki koje će sigurno zasmejati publiku. Cela organizacija produkcije bila je visokog kvaliteta, što mi znači jer sam se malo "uljuljkao" u Americi gde je sve na holivudskom nivou. Ni ovde ništa nije kaskalo, što je značajno, pogotovo imajući u vidu koliko je glumaca učestvovalo. Svi su bili kulturni, pozitivni i dragi, a među mladim i ambicioznim glumcima nisu izletale sujete. Na snimanju su to bile olakšavajuće okolnosti koje su doprinele da se napravi velika serija.

Dugi niz godina glumite i stičete iskustvo u inostranstvu. Kažete da se srpska i američka produkcija ne razlikuju mnogo?

- Kod nas ima veoma mnogo talenata, ali finansijska situacija, nažalost, nije takva da ljudi mogu bezbrižno da žive i da se samo bave svojim poslom. Međutim, na snimanju se to zaista nije osetilo. Svi su bili i pozitivni i raspoloženi, čak uprkos ovoj zdravstveno rizičnoj situaciji i sa dodatnom pažnjom koju su morali da imaju. Deluje neverovatno da je Amerika stala i da se tamo ništa ne snima, a da smo kod nas uspeli profesionalno da iznesemo projekat pod dirigentskom palicom Laze Ristovskog, njegovog "Zilion filma" i "Telekoma Srbije", kao i Dejana Zečevića sa kreativne strane. Iskreno sam oduševljen, a znam da nisam jedini. Odavde sam svojim kolegama i producentima u Americi javljao i slao slike. Možda ćemo uskoro, Bože zdavlja, nekoliko američkih produkcija da dovedemo u Srbiju.

"Montevideo...", Foto Vojislav Danilov/Promo/Vuk Papić

U seriji imate predvodničku ulogu kapitena Šekija. Kakva je njegova rola u porodici?

- Ika, koga igra Lazar Ristovski, najambiciozni je od svih Srdića i ne ume da ne veruje. Šeki, kao prvenac, odmah je bio pod direktnim udarom Ikinog "velikog sunca". Odrastao je pod velikom ambicijom i očevim pritiskom koji ga je kočio. Šeki ima i fudbalski talenat i dobrotu, svi u porodici su dobri ljudi, ali je na neki način rezervisan, suprotnost je ocu, koji je toliko srčan. Pošto je Šeki najstariji, imao je odgovornost da pazi braću i bude im mlađi otac, a ne samo stariji brat. Njegova je dužnost bila i da ih sačuva od Ikine srčanosti, ali i da dozvoli ocu da ih motiviše. Uloga Šekija je zanimljiva i dopala mi se zato što iskazuje nežna, suptilna osećanja. Ekstreme, kao kada pobesnimo ili se rasplačemo, najlakše je glumiti i prijalo mi je da tražim i pogađam tu tanku nit.

Šeki ima i suprugu Lilu koju igra Teodora Ristovski. Kako njihov brak funkcioniše pored svih Srdića?

- Lila je veliko srce i duša te velike familije. Ona kao da je sestra svima, osim Šekiju kojem je supruga. Osvojila je njegovo srce, mada možda ne bi osvojila neku matematičku olimpijadu. Zato nadoknađuje dubinom duha i vere, kao i sanjarskim pogledom na intelektualno-logičke postavke sveta.

"Ravna gora", Foto Vojislav Danilov/Promo/Vuk Papić

Šta je onda važnije, vera da se može uspeti ili promišljanje kako da se do uspeha dođe?

- Perfekcionista sam u svakom pogledu i iz sopstvenog životnog iskustva naučio sam da je najbitnije shvatiti da nikad nećeš biti savršeno spreman. Treba da vredno radiš, ali u nekom trenutku bi trebalo da se prepustiš reci života i sudbine. Upravo o tome govori serija "Drim tim". Nailaze trenuci kada Srdići nisu dovoljno spremni da nešto urade ili da nekog pobede, ali kada se nađu u samoj situaciji, onda je "daj šta daš". Najveća je mudrost u životu kako u tim neočekivanim i izazovnim situacijama ljudi da ostanu što smireniji. Nikada se to ne može naučiti u knjigama ili iz života jer svaki put je iznenađenje. Kako reagujemo na njega određuje naša duhovna snaga i širina koje najviše pomažu čoveku da prođe kroz život.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije