SVAKO IMA PRAVO DA POGREŠI: Tihomir Stanić kaže da teška vremena mogu biti inspiracija samo karikaturistima

Vukica Strugar

25. 10. 2020. u 15:00

СВАКО ИМА ПРАВО ДА ПОГРЕШИ: Тихомир Станић каже да тешка времена могу бити инспирација само карикатуристима

Tihomir Stanić / Foto V. Danilov

NA srpskoj umetničkoj sceni sigurno nema glumca koji je toliko puta ušao u "kožu" i "cipele" istorijskih ličnosti, kao što je Tihomir Stanić.

Popularni Tika bio je Dositej Obradović, Sava Mrkalj, Jovan Sterija Popović, Branko Radičević, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić (nekoliko puta), Stevan Sremac, kralj Aleksandar (pa i Milan) Obrenović, Borislav Pekić, Gavrilo Princip, Jovan Ristić i Stojan Protić!

I to je malo: od večeras je Pikaso, na matičnoj sceni Ateljea 212. U duodrami "Jedan Pikaso" Džefrija Hačera (režija Erol Kadić), u okupiranom Parizu 1941. godine, društvo će mu praviti Sofija Juričan u ulozi gospođice Fišer. Tako će Stanić po drugi put postati slikar, jer je u "Lagumu" bio i naš Sava Šumanović...

* Priča ima dokumentarnu osnovu ali, naravno, i fiktivnu nadgradnju?

- Događa se 24. oktobra, uoči šezdesetog Pikasovog rođendana. Od njega likovna kritičarka, inače saradnica Gestapoa, traži da potvrdi autentičnost nekih crteža, jer Nemci planiraju da ih unište. Pošto je slikar predstavnik "dekadentne umetnosti", oni žele da naprave javno spaljivanje. Predstava je, u stvari, njegova borba da sačuva te radove od uništenja. Kritičarka, gospođica Fišer, stručnjak je za Pikasa i obožava njegovo delo. Tako stvari počinju da se komplikuju.

* Pikaso je u tom periodu zaista boravio u Parizu, pobegavši iz Frankove Španije. Ima li priča istorijski osnov?

- Potpuno je moguća. Ova priča tiče se svih nas u svim vremenima i sistemima jer postavlja pitanje da li umetnost može da deluje i da išta učini u odnosu na politiku. Pikaso veruje da može, a verujem i ja, i često citiram u poslednje vreme reditelja Roberta Čulija. Pročitao sam u nekom njegovom intervjuu stav da pozorište i glumac, može mnogo više da učini za razvoj civilizacije nego što se obično misli. Rituali koji su iscrtani na pećinama (a to su igra i ples), dokaz su da čovek crta ono što bi želeo da se desi, odnosno izvodi u pozorištu i tako pokušava da deluje na stvarni život. Između ostalog, Pikaso kaže nacistima: "Nisam ja napravio Gerniku, vi ste je napravili. I nisam ja mislio da ću tako uništiti rat i spasti živote, već sam znao da će biti velika slika. I kad je ljudi budu gledali, setiće se zašto sam je napravio..."

PARTNER JE UVEK U PRAVU

IMA jedno pravilo koje dugo primenjujem, a da ga nisam bio ni svestan. Glasi: "Partner je uvek u pravu." Šta god da radi. Nemate pravo da imate o njemu bilo kakvo kritičko mišljenje, prihvatite ga kao tačno. Moglo bi ovo pravilo da se primeni i u političkom i u ljubavnom životu. Jer, ako se pomirite sa činjenicom da je partner u pravu i da za to sigurno ima svoje razloge, onda ćete mu sa lakoćom parirati - zaključuje naš sagovornik.

* Umetnik obično ide ispred svog vremena, ali je često kroz istoriju ili nesrećan ili neshvaćen?

- Teška vremena ne mogu biti ni za šta, ali umetnik uspe uprkos teškom vremenu i nesreći da stvori delo. Verujem da bi ono bilo i značajnije i veličanstvenije da je nastalo u boljim vremenima. Ne može blagostanje da korumpira svakoga. A taj izgovor da su teška vremena dobra za umetnost - podmetnut je. Mogu biti samo inspiracija karikaturistima. Među onima koji kreiraju lošu atmosferu, katastrofe, često ima i "umetnika". Hitler je, uostalom, hteo da bude slikar.

* Dvojica slikarskih savremenika koje ste tumačili, potpuno su različitih sudbina: Šumanović i Pikaso...

- Sava je ubijen, nasilno je prekinut i njegov biološki i umetnički život tako da mi, ne znamo u kom bi se pravcu razvilo njegovo delo. Kad je o sudbinama reč, Pikaso je, ipak, živeo u Parizu, a Sava u NDH.

* Kad igrate istorijske ličnosti analizirate psihologiju lika, okolnosti, epohu. Koliko vas je to, lično, obogatilo?

- Dobar repertoar gradi glumca. Ne može glumac odrasti i razviti se, igrajući beznačajne i trivijalne tekstove. Zato su srećnici oni koji su zakačili vreme u kome se igrao ozbiljan, klasični repertoar. Danas ga je sve manje. Igrajući te istorijske likove, naravno, čovek se obogati i posegne za nekim detaljima, počne da analizira njihove postupke. Ali, ja sam naučio da tu vrstu interesovanja, u dobrom delu, podredim onom što nudi sama drama ili scenario.

* Pripremajući se za igranje svih tih stvarnih ličnosti, da li ste se susreli sa nekim iznenađujućim činjenicama?

- Kao glumac, ipak, koristim sve te likove da otkrijem i pronađem u sebi ili ono što nam je zajedničko, ili ono što je moj lični, intimni problem. Ovde sam u "Pikasu" našao nekoliko ličnih boljki. To je ono što Andrić zove "bol crnog sečiva grudima" koji razdire Mehmed-pašu Sokolovića, pa on sagradi most. Tako sam i ja našao svoje lične ožiljke koje sam prepoznao u ovom tekstu. Zato je lepo igrati dobru literaturu. Jer, tu postoje, na prvi pogled, skrivene suštinske mudrosti i iskre.

Tihomir Stanić / Foto V. Danilov

* To posebno mesto pronašli ste u Beketovom komadu "Čekajući Godoa"?

- Imali smo dogovor da Ljuba Tadić, koji je prvi kod nas igrao Vladimira, igra u našoj predstavi dečaka koji dođe i izgovori: "Šalje me Godo i kaže da neće doći danas, doći će sutra." I Ljuba me jednog jutra, ranom zorom, pozove telefonom i izgovori Vladimirov monolog, tvrdeći da je najbolji ikad napisan: "Da li sam ja spavao dok su drugi patili? Možda ja i sad spavam. Sutra kad budem mislio da se budim, šta li ću reći o današnjem danu?" To pitanje, svih ovih decenija, usvojio sam kao svoju ličnu dilemu... I u novoj predstavi, kad gospođica Fišer pita Pikasa kako nazvati čoveka koji na vest da mu je umro najbolji prijatelj slika autoportret, ovaj odgovara: "Zovemo ga umetnik." Takva pitanja su uvek dobar povod za razmišljanje.

* Večerašnjom premijerom vaš kolega Erol Kadić odlazi zvanično u penziju. Jedan je od onih glumaca koji je deo karijere posvetio režiji?

- Imam prema toj rediteljskoj profesiji često oštar stav, ali, u suštini to je ista stvar. Izrasla je kao profesija u poslednjih stotinak godina, deo je iste priče. Svi smo mi glumci, samo se neko izdvoji sa strane i kontroliše taj proces. Jer, sa strane se bolje vidi nego kad je čovek unutra. I ništa više od toga.

* Da li ste nekad poželeli da se nađete sa te, druge strane?

- Da, ali ja nekako uvek nađem istomišljenike ili prijatelje sa kojima radim. Retko sam radio sa rediteljem koji bi komad postavio drugačije nego što bih ja na njegovom mestu. Odigrao sam stotinu predstava i sarađivao sa ljudima sa kojima sam se prepoznao u tom trenutku, deleći dileme i rešenja.

SAVETI ZA STUDENTE

* IMALI ste katedru na Akademiji umetnosti, a sada držite samo jedan predmet - "Gluma pred kamerama"?

- Studentima bih želeo da približim nekoliko bitnih zanatskih stvari. Nema razlike između igranja u pozorištu, filmu i televiziji, samo je tehnologija drugačija. Evo, 31. oktobra ću imati prvi čas i znam tačno šta ću raditi: krenuću od toga kako počinje jedan snimajući dan i šta je najvažnije za mladog glumca, početnika. Od toga da mora imati čistu kosu i doći mnogo ranije na mesto gde će ga "pokupiti" i voziti na snimanje. Ne sme da zakasni jer će se osećati inferiorno, a ako mu nije čista kosa osećaće se - nesigurno.

* S kojim rediteljem "delite" najsličniji senzibilitet?

- U raznim fazama sam radio sa - raznima. Postoje etablirani reditelji sa kojima nisam i nikada neću raditi, mada su veoma uspešni, a njihove predstave prepoznate i višestruko nagrađivane. Zašto? Zato što ih sve poznajem. S nekima ne bih radio zbog neprihvatanja njihovih karakternih i moralnih osobina, a sa drugima zato što mi estetski nisu bliski. Skoro je neverovatno da imam zavidnu pozorišnu karijeru, a da sa mnogim značajnim rediteljima nikada nisam sarađivao. Niti ću.

* Kad se mladi glumac, kao što ste vi bili u ulozi Aleksandra Obrenovića, nađe pred velikim zadatkom, šta je najvažnije?

- Najvažnije je da shvati da ima pravo na grešku. Da nije Bog, jer samo on ne greši. Da ne očekuje da će ga bilo koja uloga upropastiti ili napraviti bitnim, da se koncentriše samo na ono što treba da odigra tog dana i ništa više od toga. Tada je na dobrom putu. Ne može se sebi spomenik zidati, ni planina premestiti. Nego kamenčić, po kamenčić. Onda, na kraju, nešto od toga bude. Svest o tome da čovek ima pravo da pogreši, uz radost igranja, stvaraju neophodnu opuštenost. S tim osećanjem se i postiže rezultat. Sve je kondenzovano i sabijeno u taj trenutak u kome se snima scena ili igra predstava. Biti spreman to je sve, što kaže Šekspir.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)