POGLED ISKOSA: Punoševčeva gigantomahija, Galerija ULUS

Dejan Đorić

29. 09. 2020. u 18:41

ПОГЛЕД ИСКОСА: Пуношевчева гигантомахија, Галерија УЛУС

Antanasije Punoševac: “Bez naziva“

Za mladog slikara i crtača Antanasija Punoševca (Kruševac, 1992) pisac ovih redova saznao je 2015. godine na njegovoj prvoj izložbi, u beogradskoj galeriji FLU.

Bio je proglašen za studenta generacije Univerziteta umetnosti u Beogradu, a pre toga je dobio Nagradu FLU za crtež za prvu godinu studija (2011) i Nagradu "Stevan Knežević" za crtež (2014). Stipendista Ministarstva prosvete Punoševac je studirao u klasi Gordana Nikolića, jednog od najboljih profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a izložba u Galeriji ULUS je njegov doktorski rad pod nazivom "Prostori ljudskog prisustva".

Reč je o izrazitom talentu, novoj nadi na našoj likovnoj sceni, mladom lavu koji je počeo kao crtač u velikom stilu da bi u novoj generaciji crtača bio među retkima koji uspeli da osvoje i sliku. Raniji njegovi radovi bili su znatno više rešeni u iracionalnom duhu i stoga predstavljeni u obimnoj knjizi Ars phantastica. Atlas crteža i tekstova.

Od samog početka je ovog stvaraoca zanimao ljudski lik, a uporedo sa osvajanjem prostora slike ovladao je i ljudskom figurom. Postepeno je prelazio na sve veće formate radova; pravi slikar ne samo da ume da se izrazi u svakom vidu, već ima i svoj tipični, omiljeni format, kojim najbolje vlada. Punoševčevi formati su veliki za naše poimanje pa i evropsko, dok su u američkim galerijama i muzejima to uobičajena dela.

Često hiperrealisti pribegavaju uvećanju prizora, naročito lica, rukovođeni iskustvom velikog slikara Čaka Klouza, pionira hiperrealizma, čiji su crno-beli radovi bili intelektualni odgovor slikara na sve veću prisutnost konceptualizma. To interesuje i Punoševca, međutim, on nije hiperrealista, a i njegov realizam je sasvim uslovan.

Sa blow-up tehnike (omiljene i na filmskom kadru i fotografiji) prešao je na sve teže likovne zadatke, prave izazove. Može se ceniti ili ne njegov rad, ali je on kao takav jedinstven. Punoševac je ovladao samo svojim stilom, što je najteže, ni zanatski boljima od njega često ne uspeva da se snađu na najtežem mogućem terenu figuracije, gde je toliko toga već urađeno. Naivno gledano, neko bi pomislio da on slika divove, kao da je reč o svojevrsnoj gigantomahiji, figurama predstavljenim na formatima i preko četiri metra.

Takvom stilu odgovara grosso modo pojavnost, međutim, Punoševčevi džinovi su prikazani nežno, sa veoma pažljivo nanesenom bojom krajnje diskretnog inkarnata. Izraziti crtači inače imaju problem sa koloritom, Punoševac je i taj problem postupno prevladao, od prvih monohromnih radova prešavši na koloristički sve izražajnije.

Suštinski gledano, on i ne slika divovske ljude, hipertrofirane bebe, devojke koje se posmatraju i samoposmatraju. NJega zanimaju osobeni problemi slike fizički velike pojavnosti, toliko drugačiji od onih na minijaturnom slikarstvu. Stvorio je originalan i nov tip slike, krajnje aktuelan i živ.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)