UZBUDLJIV POVRATAK IZ PROŠLOSTI ZABORAVLJENOG VOJISLAVA VOJE NANOVIĆA

Išao je ispred vremena:Pravio je prve korake ka erotskom oslobođenju

“Pogon B“ Foto Portal Vojvođanski novinar

IMAO sam neko posebno osećanje prema Voji Nanoviću. Neću reći da smo izašli iz njegovog šinjela, ali nekako, ipak, mi smo se izvukli iz njegovog šatora u odnosu prema stvarnosti i erotici. On je pravio prve korake u pravcu građanskog i erotskog oslobođenja."

Ovako je naš legendarni reditelj Dušan Makavejev govorio o prvom jugoslovenskom posleratnom sineasti Vojislavu Voji Nanoviću (1922 - 1983), koji je njegovoj generaciji postavio prve "kamenčiće" na putu ka crnom talasu, najslavnijoj epohi ovdašnje kinematografije.

A Bogdan Tirnanić, jedan od najcenjenijih filmskih kritičara i publicista nekadašnje velike Jugoslavije, zabaležio je o njemu: "Voja Nanović se vraća iz prošlosti da bi ostao za budućnost."

Tirnanićeva kritičarska ocena s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, upravo poslednjih meseci dobija najveću potvrdu. Zaboravljeni entuzijasta i zaljubljenik u "pokretne slike" svojim delom vraća se u našu sadašnjost, ali i u budućnost - scenario Voje Nanovića "Nečista krv" postaje ovih dana jedan od najvećih i najambicioznijih filmskih setova našeg vremena za potrebe snimanja jednog književnog dela. Reč je o ekranizaciji jedinstvenog projekta, koji je naš veliki sineasta stvarao tokom života u Americi, između 1970. i 1974. godine. Nanović je romane, pripovetke i drame jednog od najvećih srpskih pisaca Borisava Bore Stankovića povezao u uzbudljivu, grandioznu, melanholičnu i koloritnu porodičnu sagu koja obuhvata period od gotovo četiri decenije, od 1850. do 1887. godine. Pored romana "Nečista krv" u kojem je tragična sudbina lepe Sofke, građa za njegov scenario obuhvata drame "Tašana", "Koštana" i "Jovča", i zbirku pripovedaka "Božji ljudi", a priča o Borinom Vranju i njegovim junacima počinje s Hadži Trifunom, Sofkinim dedom, i završava se sa Sofkom.

Foto Privatna arhiva

Tako se pionir posleratne srpske kinematografije na velika vrata vraća u našu sedmu umetnost. Posle 60 godina (koliko je proteklo od njegovog poslednjeg igranog filma "Bolje je umeti"), njegovo ime se izvlači iz tame zaborava i doživljava promociju kakva mu nije upriličena decenijama.

“Čudotvorni mač“ Foto Zvezda film

Nanović, čiji život i sam podseća na uzbudljiv filmski scenario, nekadašanji hrabri beogradski ilegalac koji je želeo da bude slikar a postao je autor filmova koji su deo kontroverzne istorije naših "pokretnih slika", u srpskoj kulturnoj javnosti ipak je bio neopravdano potisnut.

"Mnogo toga sam doživeo i preživeo, mislim da sam imao i sreće, i da mi je sudbina bila naklonjena u nekim momentima kada mi je bilo najteže. Danas nema previše stvari za kojima bih žalio. Možda sam mogao da napravim više igranih filmova, ili mi se to samo čini, jer je film bio i ostao moja velika ljubav. A ljubavi, kao što znamo, nikad dosta", govorio je skromni gospodin iza koga je ostala filmografija od osam dugometražnih igranih ostvarenja i oko 30 dokumentarnih, kratkih i namenskih filmova.

Foto Privatna arhiva

Nanovićev doprinos srpskoj kinematografiji bio je višestruk - u njegovom prvom igranom filmu, ratnoj drami "Besmrtna mladost" iz 1948, debitovao je veliki glumac Rade Marković. Njegov "Čudotvorni mač" (1950), koji je ušao u selekciju 100 filmova odabranih za srpsku kulturnu baštinu, kao novo filmsko lice predstavio je Pavla Vuisića, koji je tu statirao likom Viteza. Nanović je angažovao Vuisića i u svojim narednim filmovima, "Pogon B" i "Bolje je umeti", i bio je najzaslužniji za stvaranje jedne od najvećih karijera u ovdašnjem glumištu - za ulogu Obrada lađara u njegovoj drami "Tri koraka u prazno", Vuisić je 1958. osvojio svoju prvu Zlatnu arenu u Puli, koja mu je otvorila put ka samom vrhu umetnosti glume.

Prema svedočenju jednog od najvećih velikana jugoslovenskog i srpskog filma, scenariste i reditelja Puriše Đorđevića, Nanović je jednog trenutka uticao i na njegovu karijeru.

Radio sam u "Politici" kao novinar, a krajem 1946. pozvan sam u redakciju "Filmskih novosti". Kancelarija je bila na prvom spratu "Avala filma", i tada sam upoznao Voju Nanovića, koji je bio direktor. On je odredio da ja u "Filmskim novostima" budem reditelj, a najvažnije za moj početak na filmu je bilo to što mi je kao učitelja dodelio čuvenog Miku Popovića, koji je bio snimatelj u Kraljevini Jugoslaviji - priseća se, za "Novosti", legendarni Purke.Prvi posao koji je uradio sa njim bilo je snimanje otvaranja fabrike "Ivo Lola Ribar", upriličeno 1947, na Novu godinu."Filmske novosti" su imale veliku ugled i u svetu, i uz Miku Popovića sam mnogo naučio.

Foto FCS

On je snimao i moje filmove "San" i "Jutro" - kaže Purke, ističući da ga se rado seća, a posebno Nanovića, koga pamti kao ljubaznog, skromnog i vrlo obrazovanog čoveka.Voja je kao komunista ilegalno delovao u Beogradu skoro četiri godine. Kad su ga gestapovci jednom uhvatili i strpali u automobil, on je tokom vožnje uspeo da iskoči i da im pobegne. To je zaista filmska sekvenca! Bio je vrlo hrabar, išao je ispred vremena, o čemu svedoči i njegov odlazak u Ameriku. Voja Nanović nije dobio pravo mesto u našoj kulturi, i mislim da je snimanje filma i TV serije po njegovom scenariju "Nečista krv" na neki način i vraćanje duga jednom sjajnom čoveku i filmskom stvaraocu - ističe Puriša Đorđević.

Foto Privatna arhiva

ŽIVOT KAO FILM

NANOVIĆ je završio dva kursa filmske režije - u Barandovu 1946. kod profesora Otokara Vavre i Bele Balaša, i 1951. u Londonu, kod Torolda Dikinsona i Entonija Eskvita. Tih godina postao je jedan od najzapaženijih autora koji se ogledao u gotovo svim filmskim žanrovima. Krajem pedesetih, zbog "revizionističkog" talasa u kulturi, Nanoviću je bilo onemogućeno dalje bavljene filmom, i on je 1963. otišao u Ameriku. Radio je teške fizičke poslove, pohađao filmsku školu, i uspeo da stigne do mesta montažera u Ej-Bi-Siju, jednoj od najvećih američkih TV kompanija. Kasnije je osnovao i sopstvenu filmsku kompaniju za namenske projekte, i pisao scenarije koje bi realizovao ovde. Iz Amerike se vratio krajem 1970, već teško bolestan, i do smrti nije uspeo da snimi nijedan igrani film. Preminuo je avgusta 1983, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije