UMEO JE DA OPLEMENI I REČIMA UBLAŽI GNEV: Pesnik Živorad Nedeljković o prijateljstvu sa Goranom i radu u Kraljevačkoj biblioteci

B.Đorđević-D. Bogutović

28. 01. 2024. u 17:30

VEROVAO je Goran Petrović, kako nas o tome i obaveštava pripovedač njegovog romana "Papir", da hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh, a drugim siti ljudski duh. Jedno bez drugog ne biva, ne opstaje.

УМЕО JE ДА ОПЛЕМЕНИ И РЕЧИМА УБЛАЖИ ГНЕВ: Песник Живорад Недељковић о пријатељству са Гораном и раду у Краљевачкој библиотеци

Foto N. Babić

Čitavog života, sve je ulagao u to da namiri plamen u čijem bi vidokrugu nastavio da piše i piše, do iznemoglosti... Njegov prerani odlazak teško je pogodio sve koji veruju da je književnost disciplina koja još drži čoveka. Koji veruju, kao što je i on, do poslednjeg daha, da našu realnu stvarnost čini ono o čemu maštamo, da je uprkos vrtoglavom tehnološkom napretku, književnost još uvek disciplina koja ima konekciju sa civilizacijom. U kojoj je meri živeo književnost, pokazivao je i prilikom dobijanja nagrada i priznanja, kojih je sa puno razloga bilo napretek.

Ispraćaj uz najužu porodicu

KAKO su "Novosti" nezvanično saznale, Goran Petrović je u poslednje vreme, predosećajući svoj kraj, saopštio najbližima da mu je izričita želja da poslednji oproštaj bude samo u prisustvu najuže porodice.

Umesto konvencionalne zahvalnosti, po pravilu je darivao po jednu priču, a na svakoj je radio predano, mereći svaku reč. Bilo mu je podjednako stalo da do savršenstva dovede svaki tekst, bez obzira na to da li je u pitanju kratka forma ili čitav roman. Poznat po odmerenosti i dostojanstvenom držanju, nije smatrao za neophodno da se izjašnjava o društvenim i nacionalnim problemima, ali nije krio duboku vezanost za ćirilicu. Na njegov izričit predlog, "Laguna" mu je na omiljenom mu pismu objavila knjige "Atlas opisan nebom", "Opsada crkve Svetog spasa", "Sitničarnica 'Kod srećne ruke'", "Papir", "Ikonostas" i "Unutrašnje dvorište". Na književnim večerima u inostranstvu, uvek je govorio na srpskom jeziku. Radni vek je počeo kao bibliotekar u Žiči, a zatim nekoliko godina je bio glavni i odgovorni urednik časopisa "Povelja" i izdavačke delatnosti Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani" u Kraljevu.

Za divljenje

GORAN Petrović je sjajan romansijer koji je maštom savladavao svetove koje razum ne može da sagleda. Stoga će se njegovom delu diviti mnoge generacije koje dolaze. A sada, kad žalimo što je prerano otišao, molitveno se zahvalimo Bogu što smo ga uopšte imali među nama - rekao nam je Ivan Negrišorac. 

O tom vremenu, za "Novosti", svedoči pesnik Živorad Nedeljković, koji je tada bio urednik. - Pre više od petnaest godina, Goran se u redakciji "Povelje" raspitivao ko je Duško Vujošević. Koliko se sećam, Duško je u jednoj anketi naveo Goranove knjige, ili jednu, svejedno, kao omiljenu lektiru. Kad sam mu rekao da je Duško Vujošević košarkaški trener, i dodao da čita i voli poeziju, da je preporučuje, čak i čita, svojim igračima, da je poznavalac slikarstva i kolekcionar slika, Goran nije krio zadovoljstvo zbog Vujoševićevog izbora; njegovu knjigu povlastio je čovek uspešan u sportu, a sport, tako i košarka, nije tada bio u vrhu interesovanja našeg pisca - kaže, za "Novosti" Nedeljković. - Bio je radostan, otišli smo na piće. Činilo se da pomalo i prekoreva sebe zato što ne prati sport, ili ga ne prati u meri koja bi značila da pamti imena sportista. I to blago pomaljanje prekora u prilikama kad nije potreban, po Nedeljkovićevim rečima, jedan je od Goranovih talenata:

- Talenat da se kaže: ima još stvari koje bi te mogle privući. Umeo je, blago, da nešto slično kaže i drugima, da upozori, da opomene, predvidi razvoj događaja i pokuša da spreči posledice koje bi mogle biti neprijatne po osobu s kojom je blizak. Ništa tada nije bivalo prenaglašeno, ni patetično, nije bilo ničeg što bi narušilo urođenu otmenost; Goranovi saveti, nazovimo ih tako, nisu sezali u nečiju privatnost, postojali su tek kao podrška. Uzgred, nismo tada propustili da lepršav i podsticajan razgovor oplemenimo sa još nekoliko čaša pića. Bilo nam je lepo, meni i zbog, uvek nedvosmislene i jasne, podrške koje sam u svakoj prilici bio svestan. Sećanje na ovu zgodu Nedeljković iznosi da bi se dotakao još nekih talenata Gorana Petrovića. - Pomenuta je reč oplemeniti; da, talenat za oplemenjivanje. Ne poznajem nikoga ko je kao Goran umeo da oplemeni i najbanalnije situacije. Kad su dvoje u zavadi, umeo je da probranim rečima ublaži i potisne gnev i jed, da ih pretvori u nešto drugo. I posle se činilo da nijedna strana nije na gubitku, tiha diplomatska i pregovaračka aktivnost učinila bi svoje. Jednostavne žanr-scene kad smo kroz pljusak svetlosti odlazili na doručak u Pelivan, očas bi posla postajale vredne svake pažnje, jer to kako se obraćao zaposlenima u malom restoranu, kako je nasmešen uzimao svoje pecivo i jogurt, kako je prilazio istinskom ritualu doručkovanja, ta prisnost i istovremena gospodska uzdržanost, tvorile su neponovljivi čas oplemenjivanja. Način na koji je sklanjao pojedine teme iz razgovora u redakciji, način na koji je druge teme i događaje uvodio u razgovor, svedoče opet o talentu za oplemenjivanje. Način na koji je podsticao saradnike i izokola ih bodrio, plenio je. Bio je predan poslu, uživao u uredničkom radu; brinuo je o svakoj sitnici, o tehničkom detalju, s takvom lakoćom da je izgledalo da ničeg jednostavnijeg nema na svetu. Uistinu, reč je o stresnom poslu - kaže naš sagovornik. Utoliko je, kako dodaje, važno usmeriti svetlo i na stalnu Goranovu težnju za besprekornošću:

Aleksić:

Najdalji horizonti POSTAJEM sve osetljiviji za rđave vesti. A ova je tako potresna i poražavajuća. Višestruki gubitak. Goran mi je bio prijatelj, saradnik, u mnogo čemu i orijentir. On je jedinstvena pojava u našoj novijoj književnosti. Tek ćemo uviđati njegov značaj. Istinski pripovedač, od onih najmudrijih. Pokazao je, poput Andrića ili Crnjanskog, Desnice ili Selimovića da su književni dometi ovog jezika visoki, da naša književnost i dalje može da nadmaši svako očekivanje, da dobaci do najdaljeg horizonta rekao je, za naš list, pesnik Dejan Aleksić. 

- Imao je i meni posebno drag talenat da i kad govori o lošem u ljudima, kaže manje nego što bi trebalo; kao da je strahovao da će njegove reči naneti štetu. Te se tako dovijao da i laskavcima i licemerima ne kaže odviše, jer je znao da neće vredeti, nego je zastajao na nivou drugarskog zadirkivanja, kako i priliči. Imao je poseban dar za oplemenjivanje atmosfere koja je bila navršena neumerenošću i neprikladnim rečima. Znao je tada i da zapeva, najčešće u kafani, bio je na delu talenat za skretanje pažnje sa nepoželjnih na poželjne stvari. Bio je u takvim prilikama radostan kao dečak kome su uslišili molbu, ispunili želju, i zaista se videlo koliko je srećan. Ni tada, ni inače, nikada sebe nije stavljao u prvi plan, nije govorio ja, ili je to bilo sasvim retko, uvek bi izustio: mi smo postigli, mi smo uradili. Bilo je pravo uživanje, zaključuje Nedeljković, neprocenljivi poklon, slušati njegove priče; kakav je to pripovedački dar bio:

- I kad je govorio o gradovima koje je posetio, o muzejima, o hrani koju je probao, o muzici koju je slušao, o svetilištima. O talentima ljudi koje je sretao, govorio je poneseno. Naš Goran, koji je u svom biću sabrao toliko darova i neštedimice ih delio.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NOVOSTI SAZNAJU: Hitno se seli 11 srpskih superligaških klubova, evo i zašto!