SVAKA MIJINA ULOGA BILA MAESTRALNA: Vek od rođenja jednog od najvećih i najpopularnijih jugoslovenskih glumaca Mije Aleksića

KAD bih govorio o sebi, počeo bih od toga da mi nikada u životu ništa nije bilo teško. I malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan, i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep, ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ukoliko se posmatra iz drugog. Ja sam našao ugao u kome mi je uvek bilo lepo.

foto Arhiva "Novosti"

Ovako je govorio Mija Aleksić, jedan od najvećih i najpopularnijih glumaca nekadašnje Jugoslavije, koji je znao i mnogo više: da bude maestralan i u dramskim i u komičnim ulogama, da uđe u ansambl na velika vrata i bude izbačen iz njega, da provodi boemske noći i stigne na jutarnje probe, da preživi različite uprave, operacije i - streljanje.

Odigrao je veliki repertoar na sceni, filmu, radiju i televiziji, ali je njegov životni raspon bio još veći. Da je poživeo, 26. septembra napunio bi sto godina. Ali, i u njegov manji, ljudski vek stalo je bar za tri života...

Rođen je 1923. u Malom Crniću, kod Gornjem Milanovca. Majka Sinđa i otac Velimir u godinama između dva rata stvarali su atmosferu u kojoj je mogao da raste budući umetnik. Kako je sam govorio, otac mu je bio uzor u svakom pogledu. Bistar, pismen, a običan seljak:

- Važio je za duhovitog čoveka, znao je da peva i svira nekoliko instrumenata. On mi je i ulio ljubav prema pozorištu. Kad bi se vratio iz polja, umio bi se i pozvao majku Sinđu i mene, rekavši: "Ajd sad u pozorište!" Nas dvoje bismo seli na tronošce i gledali ga kao svira na fruli i izvodi vojničke skečeve - pričao je nekim povodom Mija Aleksić.

Već sa deset godina iz malog mesta preselio se s roditeljima u Kragujevac, u kome je završio osnovnu školu i gimnaziju. Prve,amaterske korake napravio je još u tim danima, ali dolazak okupacije prekinuo je srećno i bezbrižno detinjstvo. I već na početku Drugog svetskog rata, kao učenik Druge muške gimnazije doživeo je taj strašni 21. oktobar 1941. i streljanje đaka u Kragujevcu. Preživeo je igrom sudbine: tokom tri dana u Šumaricama streljano je gotovo tri hiljade ljudi, među kojima i tri stotine đaka. Bila je to odmazda za desetoricu ubijenih nemačkih vojnika. Sa drugovima odveden je sa časa u barake, čekaonice za smrt. O tom iskustvu i stradanju ljudi, čijoj je smrti svedočio, kasnije je pripovedao:

foto promo

- Od tog prvog streljanja, nikakav strah ili drugi osećaj nisam imao. Čudno je to osećanje: negde ispod kolena oseti čovek da nešto prostruji i posle postane kao stvar...

Njegovo veličanstvo slučaj odlučilo je da preživi - Nemci su ispunili "kvotu", pa su pustili preostale đake. Tek stasali mladić, kao skojevac pridružio se 1944. partizanima.

Tih predratnih i poratnih godina već je polako, stepenik po stepenik, ulazio u teatar. Prvo je cepao karte, pa se na sceni pojavio kao statista, a onda je usledila i prva uloga u "Devojačkoj kletvi" kragujevačkog pozorišta. Ipak, posle oslobođenja krenuo je drugim putem i upisao Pravni fakultet u Beogradu. Nije postao advokat već se na nagovor prijatelja okrenuo glumi. U Kragujevcu je igrao do 1948, manje uloge u delima Nušića i Sterije. Već sledeće godine pojavio se u Narodnom u Beogradu (kao stražar u "Hamletu"), a posle dve godine postao je član tek osnovanog Jugoslovenskog dramskog i njegovog blistavog ansambla. Stigao je i da istinski zablista u "Dundu Maroju" i "Ožalošćenoj porodici". Ali ne za dugo, bar na ovoj sceni. Sredinom šezdesetih desio mu se peh da na matine predstave Držićeve komedije dođe pod "nabojem" prethodne kafanske noći. Bila su to drugačija vremena, pa iako je odigrao ulogu bez greške, morao je da napusti ovu pozorišnu kuću odlukom neumoljive uprave. A onda, opet u Narodno gde je ostao do penzije, igrajući u Ateljeu 212 i u drugim pozorištima.

- Sećam se kada sam postao glumac kragujevačkog pozorišta, dva putića vodila su od izvora: jedan u kafanu, a drugi u pozorište. Nekako su se ukrštali, ali uvek 2:1 za kafanicu. Bilo je to lepo vreme, ali i opasno. Znam nekoliko svojih kolega koji su tako svoj talenat potpuno upropastili. Čini mi se da sam u dvanaesti čas premešten u Beograd. A i u Beogradu je bila ta relacija. Odlazio sam u Klub književnika gde se sedelo i pijuckalo, bećarilo. Nerazdvojan drug bio sam sa Severinom Bjelićem koji je, takođe, mogao mnogo da izdrži. Po tri dana i tri noći umeli smo da sastavimo u Skadarliji. Najteže nam je bilo oko tri izjutra, kad objave fajront. Šta sad? Onda smo pronašli jedan lep kutić koji je radio do šest ujutru. I opet nam nije smetalo. Bećarili smo uz muziku i čašicu, a onda odlazili na probe - prisećao se tih "bećarskih" noći i godina popularni glumac.

I opet sticaj okolnosti. Ovog puta, na najlepši način, slagala se njegova karijera u kojoj su se naizmenično nizale maestralne komičke i ozbiljne dramske uloge. Šekspir, Dostojevski, Molijer, Gogolj, Plaut, Ostrovski, Miler...

Vrstan glumac ubrzo je postao omiljen i u drugim medijima, a oni su ga lansirali u orbitu izuzetne popularnosti. Već sa prvom većom filmskom rolom (1953) u filmu "Opštinsko dete" Puriše Đorđevića osvojio je celu Jugoslaviju, usledili su "Ljubav i moda" Ljubomira Radičevića i humoristička tv serija "Servisna stanica" Lole Đukića. A tek "ultra" omiljeno radijsko "Veselo veče"... Tih godina darove su ukrstili Mija i Čkalja, postavši najpopularnijih komičarski par svih vremena. Igrao je Mija u više od pedeset filmova ("Bokseri idu u raj", "Biće skoro propast sveta", "Čovek s četiri noge", "Varljivo leto", "Maratonci trče počasni krug"), pa i poslednji zadatak na velikom platnu (već teško bolestan) uradio je bravurozno, u filmu "Tango argentino" Gorana Paskaljevića. Iza Aleksića je ostalo mnogo velikih priznanja (Zlatna arena, Lovorov vijenac,Dobričin prsten, Statueta ćurana, Gran pri "Ćele kula", "Kristalna prizma"), ali ono što ne troši ni traka, ni papir, ni vreme - mesto je u srcima miliona gledalaca.

Preminuo je u martu 1995. godine i sahranjen u Aleji velikana.Zavičaj mu već deceniju odaje počast na "Danima Mije Aleksića" u Gornjem Milanovcu, a pre pet godina ustanovljena je i nagrada "Mija Aleksić - biti glumac".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije