SRBIJA JE DEO MOGA ŽIVOTA: Intervju Sergej Polunjin, baletska zvezda

KOD Srba mi se posebno dopada što imaju integritet i savest. Imaju osećaj za pravdu, razlikuju dobro i zlo. Pored toga što su ljubazni, istinoljubivi su. Preživeli su teška vremena, što im je učvrstilo karakter.

Foto N. Skenderija

U razgovoru za "Novosti", ovo ističe svetska baletska zvezda Sergej Polunjin, uoči sinoćnjeg gala koncerta u Narodnom pozoritu, u organizaciji fonacije sa njegovim imenom, koja pomaže u nastavku školovanja u inostranstvu našim mladim i darovitim baletskim umetnicima.

- Odlučio sam da pomažem mladima, jer je mene finansirala fondacija Rudolfa Nurejeva - objašnjava ovu svoju misiju u Beogradu, umetnik koji svojom igrom, ali i stavovima ne ostavlja nikoga ravnodušnim. - Oni su platili moje školovanje u Kraljevskoj baletskoj školi u Londonu. Da nije bilo toga, ne bi mi se ukazala prilika da učim i napredujem kroz život. Fondaciju sam prvo pokrenuo od sopstvenog novca, ali sam onda shvatio da, ako želim da pomognem većem broju mladih ljudi, a zbog toga što su neke škole veoma skupe, to neću moći finasijski da izdržim. Onda sam okupio ljude sa kojima delim ista ubeđenja, i koji mi veruju. Tako je srpska fondacija do sada uspešno uputila darovite igrače u evropske škole, a ove godine imamo i jedanog diplomca, koji će profesionalnu karijeru nastaviti, kako je sam odlučio, u teatru Mihailovski u Rusiji.

Foto N. Skenderija

Kako ste odlučili da pomažete srpsku kulturu?

- Život me je jednostavno doveo ovamo. Ne mogu da kažem da je to bila neka racionalna odluka, već su na to uticali ljudi odavde. Gabrijela Tana radila je dokumentarac o meni. Nikada se ovde nisam nastanio, ali dosta toga sam ovde stvorio. U Beogradu je bio moj prvi kreativni hab. Ljudi ovde su puni entuzijazma. U Narodnom pozorištu sam često vežbao tokom leta, kada nema predstava...

Šta vas je vezalo za našu sredinu?

- Srbija je postala deo moga života. Dobio sam srpski pasoš, uz pomoć Dan Tane, ali i mnogih drugih. To sam shvatio tako svojevrsnu odgovornost. To je bio prvi pasoš, posle ukrajinskog, koji sam dobio od nekoga, što je samo po sebi bilo pozitivno i dobro i mnogo mi je pomoglo. Posebno u vreme kovida, mogao sam sa njim lakše da putujem. Doduše, sada je malo teže, jer više ne mogu nigde da putujem, osim da dolazim u Srbiju.

Kako reagujete na takozvanu kulturu isključivanja, koja se posebno odnosi na ruske umetnike na Zapadu? Vama je gostoprimstvo uskratilo pozorište iz Milana, postoje zahtevi da Ana Netrebko ne peva u Berlinu...

- To je pitanje izbora. Nažalost ti izbori proističu iz sadašnje situacije, u kojoj umetnici koji su na bilo koji način vezani za Rusiju, primorani da se odluče za jedno, ili drugo. Ana Netrebko se odlučila da ode na Zapad, i sada se našla u takvoj situaciji. Ja sam odlučio da pratim svoja uverenja. Volim kako se u Rusiji razvijaju određene strategije, kako se poštuju odluke vlasti. Takođe, sviđa mi se što i Rusija i Kina brane princip da bi svaka zemlja trebalo da štite svoju tradiciju, kulturu, pravila... Poštujem to, za razliku od globalističke uniformisanosti. Kao što stao na stranu Rusije, tako bih stao i na stranu Srbije, kada bi ušla u neki konflikt. To je moj izbor.

A šta su posledice tog izbora?

- U najgoroj situaciji je narod Ukrajine. U ovom trenutku oni najviše pate. Žao mi je naroda, to je moj narod, čiju kulturu volim. Mnogi su morali da emigriraju. Mogu da razumem njihov bes koji usmeravaju prema svima za koje smatraju da im nanose patnju. A ni ja, ni Netrebko nismo ti. S druge strane, Rusija je preuzela na sebe veliki teret i pati za sve one narode koji žele da postanu slobodni, koji žele da izaberu sopstveni put. Sve je to veoma teško.

I vi ste u svom životu donosili teške lične odluke. Kao veoma mladi odbacili ste institucije, napustili izuzetnu karijeru u Kraljevskom baletu u Londonu...

- Nije mi to bilo dovoljno. Hteo sam da imam više različitih iskustava, jer ovaj život živimo samo jednom. Želo sam da saznam šta sve još postoji, a nisam znao ni jedan drugi način, već da spalim za sobom mostove i nastavim napred. Nisam imao saznanja o tome šta je industrija, agenti, kako da odgovorim na imejl...

Zovu vas buntovnikom, da li se osećate kao neko ko se buni sa razlogom, ili ste više Džems Din baleta?

- Živim život onako kako ja to želim. Ne volim pritiske, zbog kojih moram da menjam svoj život. Tada se ne osećam slobodno. Zato ću se stalno boriti, i spreman sam da sve izgubim kako bih bio slobodan. Najvažnije mi je da mogu da sam donosim svoje odluke, da govorim ono što mislim i želim. To ima visoku cenu, ali ti daje unutrašnju slobodu.

Vaš stil igre opisuju kao spoj Nižinskog, Barišnikova, Nurejeva..

- Učio sam od njih. Od Nižinskog ne direktno, jer postoje samo fotografije sa kojih možda može da se vidi kako je držao ruku, a igrao sam u jednom komadu koji je predstavljo njegov život, kroz šta sam mogao da doživim njegovo vreme. Gledao sam brojne video materijale sa igrom Barišnjikova. Od njega sam učio skokove, način na koji gleda sa scene. A Nurejevljeva fondacija mi je pomogla da završim školovanje. Ovo troje umetnika, koji su se drugačije razvijali, izuzetno su značajni za umetnost igre u 20. veku. Svaki umetnik je poput sunđera i upija uticaje, ja sam od njih to dobio.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije