GLUMAC JE SLIKAR I ŠTAFELAJ I MODEL: Radomir Putnik, pisac i teatrolog, o pola veka Festivala monodrame i pantomime

FESTIVAL monodrame i pantomime u oktobru će imati svoje 48. izdanje, ali će obeležiti pola veka postojanja: osnovan davne 1973, imao je kratkotrajnu pauzu (u vreme raspada Jugoslavije) i sa svoje scene tokom proteklih decenija ispratio oko osam stotina izvođača iz zemlje i inostranstva. Od samog početka, dobar duh Festivala je pisac i teatrolog Radomir Putnik, koji je na ovu temu objavio čak šest knjiga, tako da "u prste" zna najznačajnije domete zemunske pozorišne fešte koja odnedavno ima novu adresu: pozornicu nekadašnjeg bioskopa "Jugoslavija" na Novom Beogradu.

Foto Fejsbuk

- Festival predstavlja, rekao bih, jednu vrstu dopune najstarijem Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, Sterijinom pozorju i naravno Bitefu - objašnjava Radomir Putnik.

- Monodrama je mala forma usmerena da pokaže tehniku jednog glumca. S druge strane, ima estetičku i misaonu dimenziju pošto se usredsređuje na problem u ezistenciji pojedinca koji se stalno nalazi u situaciji da bira "ili, ili". Ta vrsta nedoumice postoji u osnovi svake valjane monodrame. Dakle, uvek je reč o biranju između dva puta, nekada čak i između više mogućnosti.

Ne samo pozorišni junak već je i glumac u toj poziciji, opredeljujući se za samostalni projekat ili ansambl predstavu. I u oba slučaja počinje od nule. Kako kaže naš sagovornik, sa svakom ulogom polaže neku vrstu mature ili prijemnog ispita, izlaže se očima javnosti koja prosuđuje koliko je uspeo u nameri da prikaže nečiju sudbinu:

- U ansambl predstavi glumac tumači lik koji ulazi u odnos sa drugim likovima. U tom smislu, glumcu je lakše jer oni mu vraćaju nešto, bilo da ga podržavaju, osporavaju, prave smetnje, ne razumeju... U monodrami mora sam sebi da vraća, pa je monodrama uvek sudar dve misli, dva često suprotstavljena pogleda na svet. U anasambl predstavi suprotstavlja se drugima kao pojedinac, deo grupe, oponent ili komička ličnost. Deo je nečega, dok u monodrami nema oslonca osim publike koja mu je na neki način partner.

Preduslov da izvođač bude dobar monodramista je, objašnjava Putnik, da je darovit, da apsolutno vlada tehnikom i glumačkim izrazom svih vrsta, kao i da je u stanju da kontroliše svoju emociju i iskaz:

Foto N. Vukelić

- Da istovremeno bude, kako je govorio Petar Kralj, i slikar, i štafelaj, i model. Posle svih ovih godina ne pamtimo sve izvođače već samo one najveće koji su bili u stanju da ostvare vrhunski umetnički izraz. Takvih umetnika je u istoriji festivala bilo tridesetak. Prvi i osnovni preduslov za velika ostvarenja je da budu napravljena na valjanoj dramskoj literaturi. Zato se pamte "Odbrana Sokratova i smrt" Ljube Tadića, "Živeo život Tole Manojlović" Petra Kralja, "Ljubica, prvo lice množine" Mire Banjac, "Nadežda Petrović" Maje Dimitrijević, Krležin "Obračun s nama" Radeta Šerbedžije, Mirko Babić u ulozi Ljube Vrapčeta. Među njima ubrajam i one koji nisu ušli u školske lektire (a zaslužuju) kao što su "Čegović" Dragana Uskokovića u sjajnom tumačenju Petra Božovića ili, pak, prošlogodišnjeg pobednika Nenada Jezdića i "Knjigu o Milutinu" Danka Popovića. Za ovih pola veka videli smo glumce svih generacija, nekih u zenitu slave, kao što je bio Slavko Simić - prvi pobednik Festivala sa monodramom "Znakovi" po Ivi Andriću.

Foto P. Milošević

Na putanje da li je nekada monodrama "najavila" talenat koji će se tek kasnije iskazati u punom sjaju, naš sagovornik izdvaja neke primere:

- Tako se svojevremeno pojavio Rale Milenković sa Disovim stihovima i - pobedio. Ili, pre desetak godina čudesna Marta Bereš iz Subotice, koja je već kao početnica pokazala da je sposobna da odigra sve. Pa, svojevremeno Radoš Bajić koji je i napisao i odigrao svoju diplomsku predstavu "Led" i izveo na Festivalu monodrame i pantomime.

Jedna od zanimljivosti je da su dvojica glumaca, Ivica Klemenc i Lazar Ristovski, počeli kao pantomimičari:

- Bilo je takvo vreme i takve tendencije pre 45 godina. Kao neka vrsta estetike vladala je moda da se ispitaju mogućnosti telesnog pozorišta. Jedna grupa mladih umetnika bila je okupljena u Domu omladine, među njima i ova dvojica glumaca. Bavili su se pantomimom u sredini koja nije imala nikakva predznanja o njoj. Učili su iz knjiga i filmova, čitajući o Marselu Marsou i Etjenu Dekruu, sami pokušavali da nađu nekakvu telesnost.

Da im je takvo iskustvo i veština, izvesno, kasnije pomogla u dramskom teatru, potvrđuje Putnik ističući da je gluma uvek jedna vrsta sinhronog korišćenja glasa i pokreta.

- Telo je rezonator glasa. Kada glumac koristi telo, koristi sve što mu je na raspolaganju: od očiju do stopala. Sve se mora uskladiti da bi lik oživeo i dobio svoju punoću, mentalnu i fizičku. Ričarda Trećeg uvek treba igrati tako da bude malo hrom i vuče nogu. Glumac mora da vlada telom, pa to što su neki počeli kao pantomimičari je dragoceno iskustvo, ne samo u pozorištu nego i filmu. Da nije tako, scenski pokret ne bi i dalje postojao kao predmet u svim glumačkim školama. Pantomima kod nas, kao i u svetu, ima svoje zaljubljenike i pobornike, ali nema široko interesovanje kod gledalaca. Ili, bar, naše pozorišne uprave smatraju da ona neće privući pažnju. Iskustvo festivala govori drugačije: pantomimske predstave bile su uvek posećene. Pamti se, na primer, Japanac Makoto Inove ili Rus Andrej Aleksander, koji je celu predstavu odigrao na bis! Napravio je od pantomime jednu vrstu baleta i poezije, a to se ne da objasniti rečima... Ne postoji rečnik koji može da opiše prelivanje emocija na 400 ljudi u publici. U tome je lepota pantomime - vi je ne možete prepričati.

U vreme kada se uveliko govori o krizi dramskog teksta, postavlja se pitanje da li se odražava i na kvalitetan literarni poredložak kao preduslov dobre monodrame.

- Jedina kriza koju priznajem u pozorištu je odsustvo ideja ili finansija. Možda možemo govoriti i o "krizi" pozorišnih uprava i njihovoj nespremnosti na rizik. Moram da kažem da su nekada postojali veliki upravnici u istoriji srpskog pozorišta koji su vodili računa o profilu svakog glumca i gledali da mu pruže mogućnost za razvoj. Jedan od takvih bio je Milan Grol. Takvih upravika danas, nažalost, više nema. Ako se i bave pozorištem bave se u operativnom, menadžerskom smislu, a ne umetničkom. To što se pojavljuju predstave mimo pozorišta, dokaz je da te uprave ne rade svoj posao kako valja. Kad to kažem, mislim na monodramske predstave: uglavnom su sasmostalne produkcije koje se ne vezuju ni za jednu teatarsku kuću. Treba reći da je obaveza pozorišta da ima ansambl predstave, ali povremeno se javlja potreba da se pruži šansa nekom od velikih umetnika kada se za to nađe obostrani interes, da odigra monodramu na sceni matične kuće. Onda je to pravi posao. Tako se, primera radi, nekada radilo u Ateljeu 212 i na Crvenom krstu. A bilo je i efekta i rezultata...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije