Kultura

RODOLJUB I KOSMOPOLITA SLIKAO KAO ZVONAR OPOMENE: Avgust, mesec u kome se rodio i u kome nas je napustio Vladimir Veličković

Горан Чворовић - Од сталног дописника Новости ПАРИЗ

Ulica imena Vladimira Iljiča Lenjina u pariskom radničkom predgrađu Arkej. Tamo gde je radnik gospodin čovek. Bog je ovde rekao dobar dan. Teška metalna vrata na industrijskom hangaru. Otvara ih Vladimir Veličković. U dubini dovratka, uspravna silueta.

РОДОЉУБ И КОСМОПОЛИТА СЛИКАО КАО ЗВОНАР ОПОМЕНЕ: Август, месец у коме се родио и у коме нас је напустио Владимир Величковић

Foto: Goran Čvorović

Goste je uvek dočekivao ispružene ruke. Pre toga, obrisao bi, ovlaš, tragove ulja i terpentina o rubove pantalona na kojima se akrilik vremenom taložio, jednakom količinom kao na grubom platnu. Težački oslikane nogavice.

Desno od ulaza, kabinet. U njemu večite skice u nastajanju. Projekti nedovršenih slika i knjiga. Pisma, rukopisi. Monografije, monografije. Bio je perfekcionista. Svaka stranica morala je da bude tačan odraz onoga što je radio, i što je želeo da uradi. Nije dozvoljavao improvizacije. Bilo je to njegovo unutrašnje ogledalo.

Iznad, boravišni kutak, s kaučem, foteljom, bibliotekom. Knjige. Mnogo knjiga. Dole, niz hodnik, još neisporučena izdanja s reprodukcijama velikog majstora. S desne strane, čajna kuhinja. A onda, pukne pogled, koliko je dugačak, na atelje, slikarsku livnicu, vajarski rudarski kop, u kome su stvorena neka od najvećih dela savremene umetnosti.

S krova, svetlost dopire kroz debele staklene kocke. Treba imati strpljenja prebrojati ih. Konkavnim presekom, ova svetlost obasjavala je tačnim promerom predskazujuća platna u nastajanju.    

Foto: Goran Čvorović

 

Sa svoda, vise kuke i čekrci, na stolovima čame modeli, čiodama probodeni preparirani pacovi i gavrani, Veličkovićeva večita inspiracija. Između, vrha i dna, niz platno, celom dužinom, razvučena mišićna vlakna razapetog ljudskog tela, stradalog na vatrenim poljima prepunih zamki u vidu zlokobnih crnih kratera. Sve one godine koje nisu pojeli pacovi, dokljucaće gavrani.

Po ateljeu, razbacani tiganji i kutije od keksa u kojima je mešao boju, kao prehranu za ljudsku dušu. Na vrhu visokih merdevina skidao je, sa svoda, četkom, paučinu koja bi se nakupila na čovekovoj savesti.

Koketirao je s tragedijom i ljudskim udesom, ali ne iz naslade, već kao zvonar opomene. Greše oni koji kažu da njegovo slikarstvo, istovremeno, nije bilo dekorativno. Taj monohronmni iskaz, najčešće u sivoj gami, s crnim i belim tragovima i kao vatra, ili krv, crvenim kapljama, ispunjavao bi najfinije estetske norme.

Ovo vizionarsko stvaralaštvo opominjalo je čovečanstvo godinama pre nego što će čovekov lom zaista početi da se događa u ogromnim količinama. Raspala se u krvi Jugoslavija, počele su da haraju bolesti, krenuli su novi ratovi. Sve to mogao je mnogo ranije da sa Veličkovićevih slika pročita namernik koji bi, na obaveznu kaficu razgovora iz zgužvanih keramičkih šoljica, svratio do ateljea u ulici Vladimira Iliča Lenjina.

Foto: Goran Čvorović

 

Kao na večitoj morskoj plaži koja se nikada nije raspala s bivšom zemljom, u beton pod plafonom poboden suncobran. Oko njega bela baštenska garnitura, s metalnim stolom i drvenim stolicama na rasklapanje, na kojima su sedeli predsednici, ministri, prijatelji, kolege profesori i akademici. Preko naslona razastrta jugoslovenska zastava već nagrizena zubom vremena, na zidu nacrtana meta uinat zločincima koji su nas satirali bombama, u srcu uzavreli srpski damari.

Bio je, uskogrudima kontradiktorno, veliki Srbin i strastveni Jugosloven. Rodoljub i kosmopolita. Obožavao je Evropsku uniju, kao prostor bez granica, stega, prepreka, svađa i ratova. Prezirao je NATO. Nisu mu bile mile ni druge svetske vojske. Kiptio je u njemu bes zbog otetog Kosova i tamo urušenog srpskog nasleđa.

Voleo je rusku filozofiju i američku muziku. Dostojevski i džez su dovoljni da se postane dobrim čovekom. Svoje studente najpre je učio da sazru kao ljudi. Tek kad u potpunosti savladaju tu dimenziju, mogli bi da počnu da slikaju to što se tako otvorenim ljudskim očima, iznutra vidi.

 Užasavali su ga mondijalizam i liberalni kapitalizam. Kao da ga je imenjak, po kome je ulica gde se nalazio njegov atelje dobila ime, odabrao da nastavi sveti zadatak. Literarno je zaokružio likovno delo kada mu je najveći antikapitalistički filozof današnjice Mišel Onfre napisao predgovor za jednu od monografija. Razumeli su se.  

Foto: Goran Čvorović

 

Razgovarali smo jednom na temu najave skorašnjeg ukidanja fizičkog novca u Švedskoj.

- Vreme čini svoje. Ali, treba imati nešto da izvadiš kad dođeš na kasu, ili da prosjaku daš neki dinar. Ukidanje novca će da eliminiše mnoge stvari, ali ne i prosjake – rekao je, zamišljen, gledajući u daljinu, ka onim čekrcima i kukama u dnu ateljea, kao da odgovara sam sebi i zapečaćenoj ljudskoj sudbini.

Avgust. Vreme vrućina i letnjih radosti. Presečeno sumornim istinama. Mesec njegovog rođenja i odlaska. Svet je ugledao 11. ovog meseca, pre 88 godina, u njegovom Beogradu odakle je iz Ulice Tadeuša Košćuška imao Kalemegdan na dlanu. Samim tim, i čitav svet. Osamdeset i četiri godine kasnije, istog tog meseca, 29. avgusta, posle odigrane životne partije, nekoliko meseci pre početka kovida, najveće pošasti u ovom veku, u kući na jednom od splitskih ostrva ostali su manistra od juče i oporuka jednog od najvećih srpskih, jugoslovenskih, evropskih i svetskih slikara, da svet učinimo lepšim. Ili, bar, dostojim za život čoveka.

BEOGRAD ČEKAJU BOLjI DANI

Obožavao je rodni grad.

- Čini mi se da se Beograd polako kreće ka budućim boljim danima. Pariska ulica ima svoj šarm. Njom tandrče tramvaj, ali se i graniči sa Kalemegdanom. Vodi, dole, na vodu, a ta voda će u skoroj budućnosti da se aktivira raznoraznim sadržajima. Tu, pre svega, mislim na pasarelu koju su radili Mrđan Bajić i engleski skulptor Ričard Dikon. Biće prilično zanimljiva i vrlo originalna atrakcija u tom ambijentu, povezujući Karađorđevu ulicu i obalu Save sa Kalemegdanom – rekao nam je u jednom od poslednjih intervjua.

RASPON U BRIŠUĆEM LETU

Voleo je kada bi mu namernik doneo fotografiju u brišućem letu ustremljenog gavrana koji u pariskom parku Monsuri kidiše na komad preostalog hleba s nedeljnog piknika. Pažljivo bi studirao ogromni raspon krila i pokrete neumorne grabljivice koja vreba plen. Posle bi se ti urezani kadrovi selili na platno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
NJEGOVA SMRT SLOMILA GLUMCA: U suzama svaki dan, plače od maja - pokazao kako na mobilnom čuva njegovu sliku (VIDEO)

NjEGOVA SMRT SLOMILA GLUMCA: U suzama svaki dan, plače od maja - pokazao kako na mobilnom čuva njegovu sliku (VIDEO)