POZORIŠTE U ČIJOJ SUŠTINI JE - LJUBAV: Festival u Trebinju otvorio pitanje estetike u neinstitucionalnom teatru

AMATERSKOM pozorištu ponekad su se vraćali reditelji, uveliko pošto su završili akademije, stekli doktorska zvanja, katedre u zemlji i inostranstvu. Nekad je to bilo iz potrebe da se oduže sredini iz koje su potekli, ali često i da umorni od glumačkih sujeta, kaprica i "profesionalnog" otraljavanja - podsete se kako se radi iz velike ljubavi i posvećenosti, nepatvorene čistote u scenskoj naivnosti... Tako je, na primer, Ljuboslav Majera, šta god i gde god da režira (i za to dobija visoka priznanja), svako leto provodio u rodnom Bačkom Petrovcu da bi radio sa amaterima.

foto Promo

U vreme kada uveliko živimo van jasnih kategorija, postavlja se (i bukvalno i metaforičko) pitanje šta je danas profesionalno u amaterskom i amatersko u profesionalnom teatru?

- Amatersko u profesionalnom pozorištu znači da nešto nije ubedljivo, da je nemušto - kaže za "Novosti", reditelj Aleksandar Volić, koji je na 66. "Festivalu festivala" u Trebinju vodio razgovore o predstavama. - Ima, dakle, pežorativno značenje. U hitnji da se predstava što pre završi, prolaze stvari koje nisu dovoljno dobre, odnosno glumci nisu dovoljno radili na liku. Reditelj to prepozna, pa ponekad na probama uspeva da "prerežira" ili ubedi glumca da nađe novu motivaciju, okolnosti, potekst. Dakle, ima načina da se to ublaži, sakrije ili ispravi. S druge strane, profesionalno u amaterizmu je kad predstava ima svoju estetiku, osobenost, zanimljivu koncepciju. Jer, reditelj istražuje ne samo u žanru, tematskim krugovima, ideji i dramskom konfliktu nego i samom biću pozorišta: a to je akter, histrion glumac. Trudi se da pronađe pravo polazište za lik, a glumac kad oseti pravog reditelja on se otvara, animiran da traga, čak predlaže neka rešenja.

Kako ističe Volić, suština amaterizma je ljubav. Glumac se ostvaruje u amaterizmu zato što nijedan drugi medij ne daje čoveku takvu mogućnost da izrazi samog sebe. Tako da nigde ne postoji rad na sebi kao u pozorištu:

- U amaterizmu rad na sebi uvek podrazumeva interakciju sa grupom, sa drugima, sa literaturom. Zato je psihologija uzela psihodramu. Jer, pacijent vidi svoj problem kao na dlanu igrajući svoju situaciju, svoj život.

Naš sagovornik kaže da postoje i neke profesije koje su posebno sklone amaterizmu:

- Interesantno je da ljudi od egzaktne nauke, kao i studenti ekonomije, filozofije, književnosti, psihologije ili prava, često imaju potrebu da se oprobaju na sceni. Pravnici uče retoriku, takmiče su u besedništvu i njima je veoma važno da se u slobodnom vremenu amaterski bave pozorištem, razvijajući svoj govorni aparat i stičući sigurnost, samopouzdanje, veštinu govorenja i tehnike glasa...

Reditelj Slobodan Radović mišljenja je da je tanka linija između profesionalnog i amaterskog teatra, budući da se često u amaterskim pozorištima dešavaju dostignuća koja dostižu profesionalni nivo i, obrnuto, u profesionalnim teatrima ponekad su predstave rađene na brzinu, padaju ispod linije u "amaterski" deo, pa se krajnji rezultat dovodi u pitanje.

- Nije retko da je kod amatera ozbiljniji rad, ljubav i posvećenost. Oni manje koriste oprobana sredstva, uvek žele da saznaju nešto novo i da ih reditelj (ili onaj ko radi s njima) uputi kako i na koji način da to ostvare, bez obzira na veličinu uloge. Profesionalno pozorište zbog velikog angažmana glumaca dolazi u krizu i polako se osipa jedan sistematski način rada i pristupa predstavi. Zato se dešava, umesto da se predstave pripremaju po dva meseca, to traje i po godinu dana, a ponekad se nikad i ne završe...

Radović upozorava da je pitanje kako će se to ubuduće odraziti na repertoarsku politiku pozorišnih kuća. Teatar je u krizi, kaže on, i zato što se u poslednje vreme nedovoljno invencije unosi u predstave i teži manje analitičkim, a više scenskim, formalnim zadovoljstvima:

- Ta vrsta senzacije i tekst i suštinu stavlja u drugi plan. Zbog svojih dometa jedna amaterska predstava ostala mi je u trajnom pamćenju, a pre desetak godina učestvovala je na trebinjskom festivalu - Lorkin "Dom Bernarde Albe" iz Kočana, u Makedoniji. U profesionalnom pozorištu nisam video takvo ostvarenje: piramidalnu predstavu u kojoj je razvojna linija, od početka do kraja, bila izvanredno urađena. Interesantno je i što je u predstavi igrala veoma mlada ekipa glumaca, od osamnaestak godina, ali sa veoma precizno postavljenim odnosima na sceni - zaključuje sagovornik.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije