NEODOLJIVI ŠARM POMOĆNIKA KONSILJERA: Nedim Nezirović, "glumac II" u Narodnom pozorištu, koji će ubrzo biti broj - jedan

NESUĐENI pravnik već je postao izuzetan glumac, pa se i pre nedavne premijere "Ribarskih svađa" na Sceni "Raša Plaović" moglo "punih usta" reći da je na velikom pozorišnom nebu zvezda rođena. Danas, kada glumci gusto niču (ali ređe rastu), Narodno pozorište je hitro reagovalo i Nedima Nezirovića primilo u stalni ansambl. Iako je po uobičajenoj kategorizaciji, kao mlad i tek primljen član dobio status "glumac II", izvesno je da će ubrzo (ne samo u ovoj kući) Nedim biti broj - jedan.

foto Nikola Skenderija

Rođen je 25. marta 1995. godine u Novom Pazaru, i ovaj datum ima za njega višestruko simbolično značenje: prvo amatersko, kao i profesionalno pojavljivanje na sceni bilo je baš na rođendan.

- Kod mene je sve išlo postepeno. Prvi angažman sam imao u jednom neformalnom beogradskom pozorištu Filipa Gajića na Dorćolu, u predstavi "Sestre braće Baruh". Bilo je to tokom studiranja FDU (u klasi Dragana Petrovića Peleta), a pre akademije, igrao sam u "Beton mahali" koja je obišla ceo region - kaže na početku razgovora Nedim Nezirović. - Zbog nje sam se i okuražio da upišem akademiju, ali se ljubav prema pozorištu rodila još pre škole.

Kasnije je, tokom odrastanja, s pažnjom gledao neke predstave u Regionalnom pozorištu u Novom Pazaru. Igrao je i u amaterskoj trupi "Joj, evo ih ovi", ipak, prvo je upisao Pravni fakultet. Odslušao je jedan semestar i rešio da proba na FDU. Primljen je iz prve, pa je tako sa svojim prijateljem sa klase Amarom Đorovićem postao prvi Novopazarac na studijama glume.

- Bio sam na četvrtoj godini FDU kada sam dobio poziv vršačkog pozorišta "Sterija" ("Naši preci jedite sa nama", u režiji Stevana Bodrože), a prvo izvođenje je bilo na moj rođendan. Posle završetka studija vratio sma se u rodni grad i radio predstavu za najmlađe "Nije lako biti dete", u režiji Miška Dinulovića. Sa njom je stigla i prva nagrada: proglašen sam za najboljeg glumca festivala "Mali Joakim". Celo to leto proveo sam kod kuće, a u međuvremenu došao u Beograd na kasting za seriju "Klan". I u njoj sam dobio glavnu ulogu.

Kad je krenula korona, posao je stao. Još jedan povratak kući, gde je buktala epidemija. I sam je bio u kovid-bolnici, kao i njegovi najbliži:

- To mi je donelo ogromno iskustvo. Shvatio sam koliko je čovek krhko biće, bio sam okružen nekim "malim" ljudima koji se ne bave ovim poslom, a deo su mog emotivnog i duhovnog kapaciteta. Taj "usek" na početku karijere mi je mnogo značio... Pre zatvaranja sam u "Radoviću" radio "Pepeljugu" Ace Popovića, ponovo u Bodrožinoj režiji. I danas igram u ovom teatru ("Dečak sa koferom" i "Bambi") i čuvam kontakt s tom kućom, jer me rad u dečjim pozorištima ispunjava i odmara.

Potom je stigao poziv za novi kasting, seriju i film "Nečista krv", gde je osvojio gledaoce u ulozi Jovče, a časovi jahanja otvorili novi prozor ljubavi - prema konjima. Ipak, karijera se polako usmeravala ka teatru: U BDP je u saradnji sa Sebastijanom Horvatom nastao "Cement - Beograd" (kasnije na istoj sceni i "Idiot"), ali se prekretnica desila sa "Pelikanom" u Narodnom pozorištu. Sve u svemu, od kraja 2021. do ovih dana, "upisao" je sedam novih naslova. U Hartefaktu je dobio ulogu u predstavi "Bilo bi šteta da biljke izumru", u Narodnom je usledio "Rat i mir", onda i "Naš razred":

- Režirala ga je Tanja Mandić Rigonat, divna i posvećena rediteljka. U početku sam joj zamerao što mi ništa ne govori, a u stvari, bilo je to veliko rediteljsko poverenje koje se retko sreće u teatru. Kad pogledam unazad, u Narodnom sam uradio neke važne predstave i kao mlad glumac dobio prostor u kome mogu da delujem i napredujem. A meni je to i najznačajnije.

Kako i koliko može da "deluje", pokazao je ovih dana u ulozi pomoćnika konsiljera, Ižea, u "Ribarskim svađama". Lik u Goldonijevoj komediji gradio je rafiniranim i doziranim sredstvima, postepeno otkrivajući junakove skrivene sklonosti i motive:

- Žanr određuje publika. U komediji su, kako je moj profesor govorio, ozbiljni ljudi sa ozbiljnim problemima. Publika se, kao i u drami, može poistovetiti samo sa istinom. Prošli smo kroz težak proces. Zanimljivo mi je ono što je duhovito, ne i smešno. U "Ribarskim svađama" morao sam da otkrijem zašto je taj čovek tu, zašto se bavi tako trivijalnim stvarima i zbog čega ga toliko to zanima. Mora da postoji neki razlog. Ako je "anpasan", pubilika neće moći da se poveže i poistoveti sa tim čovekom. Odgovori na ova pitanja iznjedrili su tu ulogu. A lik? On se gradi u igri, bez opterećenja rezultatom. Tokom proba sam samspontano došao do njegovog šarma, sa svim asocijacijama koje su mi padale na pamet. Na kraju, glumac kao i reditelj, odriče se svega što je višak. I možda najvažnije - raditi bez očekivanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije