BIZARNOST POSTAJE NAŠA REALNOST: Jelena Kajgo o novom romanu "Potomstvo", uspehu "Rolerkostera", ubrzanju i usamljenosti

IMA neke simbolike u nazivu komada Jelene Kajgo, jer upravo kao rolerkoster - velikom brzinom - menja festivalske pozornice, scene i gradove. Nedavno je premijerno postavljen (pod nazivom "Luna park") u Mestnom gledališču u Ljubljani, gotovo istovremeno ga je Univerzitetsko pozorište u Strazburu izvelo na sedam slovenskih jezika, a "Rolerkoster" već juri dalje: u izvođenju ansambla Ateljea 212 otvoriće 24. aprila šabački festival "Pozorišno proleće".

Foto: Z. Jovanović

Iako je iza nje reprezentativni opus odigranih drama ("Fantomi", "Intimus", "Realisti", "Nevidljivi ljudi", "Dve žene i jedan rat", "Ilda Geršner"), Jelena Kajgo nedavno se pojavila sa svojim drugim romanom, pod nazivom "Potomstvo" ("Kosmos"). Pred čitaocima je zanimljiva priča o tri žene, ostvarene, ambiciozne, istraumirane i nesrećne. U traganju za ljubavlju i bliskošću, pronalaze u životu neka surogat rešenja.

- Mislim da su likovi u romanu u velikoj meri odraz naše stvarnosti, puteva i stranputica, težnji i nemira kojima su izloženi ljudi u ovom vremenu. Ljubav kojoj svi u biti težimo, često je na velikim iskušenjima. Bračni odnosi, takođe. Samostalnost i nezavisnost žena doprineli su promeni odnos moći. Žene sada drže konce života u svojim rukama i nije više tako lako njima manipulisati, ili ih držati u podređenoj poziciji - kaže na početku razgovora Jelena Kajgo. - Taj odnos moći, i promene koje primećujem kod mladih devojaka imaju, naravno, i svoju lošu stranu. Ako je moja generacija vaspitavana pod paroloma da dečaci ne plaču, a devojčice moraju biti smerne, sada to možda naginje i nekoj drugoj krajnosti. Muškarci postaju slabiji, nesigurniji, a mlade devojke se nude na selfijima i gube svaki osećaj mere.

Ipak, kako kaže, možda su to samo trendovi koji će proći. Generacija koja se bliži pedesetim godinama (a kojoj pripadaju i likovi romana), ima priliku da zrelije i jasnije sagleda svoj život, da premeri uspehe i poraze, da vidi gde smo omanuli kao zajednica, a gde leži naša lična odgovornost ili zasluga.

- Roman, između ostalog, razmatra odnos biološkog roditelja i onog koji nije biološki, ali može biti suštinski značajniji i važniji detetu ili mladoj osobi. Postoje roditelji koji ostave ili zanemare svoju decu, postoje i oni koji i ne znaju da su očevi. Takođe, ima primera i da vam je prijatelj ili kum bliži od rođenog brata. Geni su zanimljiva kategorija, čovek ima biološku potrebu da ostavi svoje potomstvo iza sebe, ali mislim da smo u nekom tradicionalnom smislu više opterećeni precima, genima, nacionalnom pripadnošću, a manje time da budemo dobri i plemeniti ljudi.

Mladi ljudi, ističe naša sagovornica, u okolnostima globalizacije, dostupnosti informacija, pa i neke kulturološke uniformisanosti, sve će manje time biti opterećeni. Zanimljivo je i da se "Rolerkoster" bavi našom "novom normalnošću", uzdrmanim porodičnim odnosima, tehnologijama, ubrzanjem, otuđenošću... Dokle nas sve ovo može odvesti, kad roboti već postaju deo naše stvarnosti?

- Sve se ubrzalo, i sve nas vrti i tumba baš kao da smo na rolerkosteru. I vesti, i događaji, i nove tehnologije. Evo, nedavno sam kupila avionsku kartu preko interneta, platila, čekirala mesto na kome ću sedeti, onda otišla u restoran i čitala meni preko bar-koda. Drugim rečima, ako zaboravite mobilni telefon kod kuće, možete se osetiti kao izgubljeni pećinski čovek. Tu je i pitanje robota koje mi je posebno intrigantno. Da li treba da strepimo od budućeg suživota sa njima, ili će oni biti tek unapređene mašine, poput one za pranje sudova, samo što će ove moći da govore i obavljaju složenije poslove? Ili su pak deo evolucije, pa ćemo se prilagoditi njima do mere da nam postanu prijatelji i da sa njim razvijemo i neku emotivnu bliskost? Iskustvo nas uči da ono što u nekom trenutku zvuči bizarno ili sasvim nemoguće, već u sledećem trenutku postaje naša realnost.

Po rečima dramske spisateljice, liberalni kapitalizam nametnuo nam je ideju da je novac naš životni oslonac i najsigurnije uporište:

- Zato je toliko neuroza i depresije u savremenom svetu. Naravno da je materijalna sigurnost važna, ali uporište čovek mora da traži u duhovnoj vertikali. Samo nju vam niko ne može oduzeti i samo ona neće devalvirati. U svim vremenima, siguran oslonac je u ljubavi i empatiji, najsigurnijim vodiljama kroz život čoveka.SVET ZA SEBE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije