KNJIŽEVNO PRIJATELJSTVO: Žarko Radaković, pisac i prevodilac, o svojim "knjigama o..."

ČUDNE su dimenzije pisanja zajedno. Na jednoj strani je to slaganje i nadopunjavanje, međusobno stimulisanje, ali dakako je to i opiranje jednoga drugome.

FOTO: Privatna arhiva

Piscima Davidu Albahariju i Žarku Radakoviću, autorima "Knjige o fotografiji" u izdanju "Lagune", pripala je nedavno nagrada Doma kulture "Studentski grad" za najbolje delo nefikcijske proze - koje se, po mišljenju žirija, izdvojilo po svojoj neobičnoj formi i po plodnom esejističkom susretu dve izgrađene stvaralačke poetike.

Za Radakovića, plodnog pisca i prevodioca, ova o fotografiji postala je najnovija u nizu "Knjiga o...", premda, kako otkriva, nije takav serijal svesno unapred planirao.

*Povezuje li ipak nekakav koncept, plan, vaše esejističko-epistolarne knjige nastale iz prepiski sa prijateljima piscima, na određene teme?

 - Knjige na određenu temu, kakva je i "Knjiga o fotografiji", nisu unapred bile planirane kao "knjiga o...". Stvari su se u tom pravcu razvile slučajno. Nisu nastajale ni izričito epistolarno. Na primer, prve dve moje zajedničke knjige, pisane sa Skotom Abotom - "Ponavljanja" i "Vampiri" - pisane su pošto je jedan od autora prvi napisao svoj deo, da bi na njega onda reagovao drugi, pa su onda tako oba dela i objavljena, hronološki, kao dve knjige u jednoj. U "Knjizi o prijateljstvu" obrnuli smo redosled: objavili smo, na predlog urednice Janje Stjepanović u "Laguni", najpre tekst koji je kasnije nastao, tako nam se učinilo adekvatnijim. Hteli smo da pokažemo kako iz (Skotove) nefikcije nastaje (moja) fikcija. A da će to biti "knjiga o..." nismo ni sanjali. Knjiga se početno zvala "Mi" (pod tim naslovom ona sada upravo izlazi u Americi). Da će se moje pisanje sličnih knjiga nizati kao "knjige o...", ni to nisam ni sanjao, a postalo mi je jasno tek posle Davidove i moje "Knjige o muzici".

FOTO: Privatna arhiva

*Šta vas je to "Knjiga o muzici" navela da uvidite, a pokazalo se kao presudno?

- Tada sam pomislio da bi vezivanje za određenu temu moglo da mi bude neka vrsta autorske "književne opsesije" i "književnog zadatka". Na jednom gostovanju u Zagrebu, posle javnog razgovora sa Zvonkom Makovićem o umetnosti Julija Knifera, pomislio sam da bismo Maković i ja mogli zajedno da pišemo knjigu o umetnosti (onako kako smo radili David i ja, pišući o muzici), a to sam Maku i predložio, i on se i preliminarno složio, ali smo onda stvar zaboravili. Ali uspeh Davidove i moje "Knjige o muzici" bio je ključan: zajedničko pisanje tada podstaklo je Davida i mene da nastavimo. Na pitanje o čemu da pišemo David je predložio - o fotografiji. Ona jeste oduvek bila medij naše generacije, i upustili smo se u pripovedanje na podlozi fotografije. Tako je počelo, i odvijalo se maestralno. Podsticali smo jedan drugog. Kretali smo svakojako, u svim pravcima, uvek zajedno: i nefikcionalno, i fikcionalno.

FOTO: Privatna arhiva

*"Knjiga o fotografiji" ostala je dosledno vezana za predmet književnog istraživanja - za fotografiju. A "Knjiga o prijateljstvu", pisana u koautorstvu sa Abotom?

- Ona, recimo, nije imala nikakvu unapred datu orijentaciju. Pre je trebalo da obuhvati gorući segment zajedničkog života dva autora, da se drži dodirnih tačaka njihovih tekućih zajedničkih iskustava. A "prijateljstvo" je tu uglavnom rezultovalo iz književnog istraživanja. Dakle, naslov je proizašao iz čina pisanja. Dok je naslov "Knjige o fotografiji" postojao unapred, i njega smo se držali, čak i kad smo se udaljavali od fotografije, pripovedajući u pravcu istraživanja nečega izvan te teme. Fotografija je tu uvek ostajala polazište. I moglo bi se reći da je nefikcionalno, esejističko, u knjizi bilo samo okvir za fikcionalno pripovedanje. U Davidovim predlozima ja sam video u svakom trenutku najsvetlije uputnice za dalje kretanje. Ovakva simbioza me je veličanstveno obogaćivala i oslobađala.

* Da li to doživljavate kao blagodet posebnog, jedinstvenog spoja dva pisca, ili svako zajedničko stvaranje obogaćuje? 

- Čudne su dimenzije pisanja zajedno. Na jednoj strani je to slaganje i nadopunjavanje, međusobno stimulisanje, ali dakako je to i opiranje jednoga drugome. Možda i zato što je pisanje po sebi uvek samotni čin, pa piše se u samoći, u ćeliji. Ali sada, radeći zajedno, nameće se i neka neobična socijalnost. Najedanput su autori jedan drugome i prvi čitaoci. David je meni bio i neka vrsta prototipa čitaoca za koga pišem. Reagujući na njegovo napisano, pisao sam neposredno za njega. U radu sa Skotom je to bilo manje tako, a više neka vrsta zajedničkog izlaženja na scenu, pred publiku koja nas unapred čeka. Reflektori su upaljeni, osećamo tremu. Sa Davidom je bilo drugačije: uvek smo bili sami jedan pred drugim, a da će to kasnije neko treći da čita, bilo nam je nevažno. Pisali smo jedan za drugog. I osećali smo se veličanstveno.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Preporučujemo

Kultura

7 0

KAJANjE PREDSTOJI: Danteova "Božanstvena komedija" u režiji Franka Kastorfa u BDP

01. 11. 2022. u 10:49

Kultura

1 0

ZAPAD OVE TEHNIKE U RATU PROTIV NAS ODAVNO KORISTI: Fantazija postaje stvarnost, laž postaje istina

01. 11. 2022. u 10:32

Kultura

0 0

POČINjE FESTIVAL "BEZ PREVODA": "Atelje 212" donosi "Rolerkoster"

01. 11. 2022. u 09:40

Kultura

0 0

JESEN U PRIZRENU: Dom kulture „Gračanica“ i Galerija umetnosti Priština organizuju likovne susrete

31. 10. 2022. u 17:47

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije