INTERVJU Dragan Petrović Pele: Velika je snaga ljubavi i vere

GLUMAC u čijoj je ostavštini upisano desetina uloga, sa bogatim životnim i scenskim iskustvom Dragan Petrović Pele, u intervjuu za "TV novosti", kaže da je zadovoljan svojim životom, ali ne odustaje od menjanja sebe, jer bi to bilo kao da izneverava koncept kreacije po čijem modelu je i sam nastao.

Foto: N. Skenderija

Profesor i mentor koga njegovi studenti pominju po dobru, umeću i mudrosti, o generacijama koje je učio toj čudesnoj igri kaže da za sve uspehe zahvale sebi, "a za sve neuspehe, ako ih bude, ili nezvani dođu, neka krive mene". Povod za ovaj razgovor je i serija "Bilo jednom u Srbiji" (RTS 1), koju će pamtiti po mnogo čemu dobrom, ali pre svega po mlađim kolegama sa kojima je delio scenu, od kojih su neki i njegovi studenti.

U priči o zlatnom dobu Leskovca našlo se mesta i za vašeg junaka, koji ima i odlikovanje na grudima i povez preko oka. Kako biste ga vi opisali? Šta je ono što se ne vidi na prvi pogled?

- U seriji "Bilo jednom u Srbiji", koja se trenutno emituje, igram Tonkina starijeg. Taj, gospodin Tonkin, ponosni je učesnik ratova 1912, 1913. i Prvog svetskog rata. U ratu nešto izgubiš, nešto dobiješ, te otuda povez preko oka i medalja na grudima. Ova romantična saga, podržana odličnom produkcijom, sjajnim rediteljem Petrom Ristovskim, fantastičnom glumačkom podelom i svima koji su učestvovali u realizaciji, afirmiše duh prošlih vremena i vitalnost istih, tzv. starih, prošlih godina kao zlatno doba. I zaista, Leskovac između dva svetska rata, Prvog i Drugog, doživeo je ogroman preporod zaista velikih razmera i za kratko vreme postao industrijski gigant, te centar mnogih društvenih događanja. Ono što je važno ne samo za karakter koji ja tumačim, već za celu ovu bajkovitu priču jeste snaga ljubavi i vere da se može i mora popraviti sadašnjost, graditi i izgraditi bolja budućnost bez trošenja vremena i energije na isprazna naklapanja i beskorisne aporije o lošoj sreći. Jer, život nema alternativu, bez obzira na činjenicu da počinješ ni od čega, sa nulom u džepu, ali ne i sa nulom u duši i glavi.

Po čemu pamtite snimanje ove istorijske priče i bajke?

- Ovo snimanje ću pamtiti, pre svega, po mlađim kolegama, neki su bili moji studenti. Po odličnoj atmosferi i fenomenalnoj saradnji, pre, za vreme i posle snimanja, po odličnim domaćinima koji su brinuli da ništa ne nedostaje. Pamtiću, naravno i po tome što je Ivanu Bekjarevu ovo bio poslednji projekat, nažalost.

U romantičnoj komediji "Čudne ljubavi" odigrali ste jednu od najzanimljivijih uloga, Baku Zoru. Po čemu je ova rola vama značajna? I da li je, budući da ste igrali ženu, bila jedan od najtežih zadataka do sada?

- Baka Zora je omaž mom velikom prijatelju Vlasti Velisavljeviću. Sa zadovoljstvom sam prihvatio da igram Baka Zoru, sve strepeći da ne izneverim Vlastina očekivanja, jer kao što znate on je trenutno nedostupan i ne bi bilo lepo da ga razočaram. Dugujem zahvalnost reditelju (Nikola Kojo) koji mi je ponudio ovu ulogu i produkciji što je pristala na ovakvo rešenje. Ne gledam na ovu ulogu kao na ulogu žene, već ulogu bake. Moja rođena baba, ili babe, bile su izuzetno važne ličnosti u detinjstvu kakvo sam imao. Siguran sam da mnogi dele ovakvo mišljenje te da se i danas ništa nije promenilo u vrednovanju baba. Baka je institucija koja sve zna, ali ne  što sve zna, nego ona i predviđa, ima natprirodne moći. Baka je podrška, ona zna mnogo dobrih i interesantnih priča, a kada ne zna onda na licu mesta izmišlja. Ponekad se baka pojavi u dobrom romanu, trileru, pa Porfirije Petrovič ima pune ruke posla da izvuče priznanje, kao kod Dostojevskog... Da, ova odlična mini serija jako je dobro primljena kod publike i nadao sam se da će se snimanje nastaviti, jer takvog televizijskog formata odavno nije bilo. Ko zna, možda će se nastaviti.

Diplomirali ste u čuvenoj klasi Vladimira Jevtovića zajedno sa, između ostalih, Mirjanom Joković, koja se zbog serije "Poziv" nakratko vratila u Srbiju. Da li ste imali zajedničkih scena ili barem priliku da se sretnete izvan "kulisa" snimanja?

- Diplomirao sam 1988. u klasi dr Vladimira Jevtovića. To je bila klasa od 12 mladih ljudi, 6 devojaka i 6 momaka. Mirjana Joković, Tanja Venčelovski, Vesna Stanojević, Branka Pujić, Vesna Trivalić, Dušanka Stojanović, Darko Tomović, Milorad Mandić Manda, Slobodan Boda Ninković, Dragan Bjelogrlić, Srđan Žika Todorović i moja malenkost... Ta klasa, sastavljena od nas takvih kakvi jesmo, do danas je ostala homogena i u harmoničnim odnosima, bez obzira na vreme i prostor. Razvili smo dobar mehanizam da sve što nam se loše dešava otpustimo, a sve dobro zadržimo, čuvamo i negujemo. Sa Mirom Joković, na fakultetu, a ni posle nisam radio. Tako se desilo, a bili smo i još uvek smo jako dobri prijatelji, trebalo je da snimamo davno, davno, ali ništa... Sve do serije "Poziv". Sve scene koje imam u ovoj seriji su sa Mirom i bilo mi je lako i veoma prijatno, Mira je fantastična glumica. Lako je igrati se kad imaš savršenog partnera za koga te vezuje osećanje obostranog poverenja.

I vi, baš kao i Mirjana, predajete mlađim naraštajima glumaca. Šta im poručujete, a čemu vas oni uče?

- Imamo zaista sjajnu, odličnu školu glume koja uživa veliki ugled u svetu. FDU je među 6 najboljih škola tog tipa u svetu... E sad, da li ćemo da je čuvamo, pazimo i unapređujemo, od nas zavisi, ni od koga drugog. Svojim studentima prvo što kažem jeste da su svoji, ne moji. Da moraju, da upravo ta reč, moraju da nauče da se odgovorno, pošteno, mudro i zrelo ponašaju prvo prema sebi, a potom i prema drugima. Da za sve što mogu sami da urade za sebe, ne traže tuđu pomoć. Da malim koracima hodaju u susret uspehu i pobedi a ne da jure za brzim, trivijalnim, banalnim utvarama koje im nude laka rešenja. Govorim im da imaju vere, da se ne bave tračevima, rekla-kazala, i da razvijaju kod sebe pozitivnu kritičku svest permanentno, neprestano. Da prepoznaju u sebi ljubav i dobrotu i da te emocije pažljivo neguju, da postanu i ostanu dobri ljudi. Kao što oni od mene, nadam se, uče, isto tako učim ja od njih. Učim o duhu njihovog vremena, šta vole, prema čemu su ravnodušni, a šta ne vole ili im smeta. I, naravno, to mene popravlja, čini da moj pedagoški prilaz njima bude optimalan.

Vaši studenti i dalje pamte mudrosti koje ste im preneli kroz predavanja i često vas citiraju u intervjuima. Koliko vam to znači?

- Nisam lažno skroman, ali prejaka mi je reč mudrost, mnogo je mudra ta reč za mene... Svojim studentima, kada primetim da im nešto što je očigledno promiče, a važno je, u obavezi sam da im na to ukažem. Oni su mladi ljudi, brzi u svakom smislu i često zaborave neke obične a mnogo važne stvari, na primer današnji dan, mesec i godina su jako dragoceni jer su neponovljivi... A kada me citiraju, drago mi je jer su shvatili to šta sam im govorio, nije bilo uzalud.

A koliko to što se danas među njima nalazi veliki broj dobrih i poznatih glumaca?

- To što među njima ima veliki broj afirmisanih glumica i glumaca, mladih ljudi koji su za kratko vreme prešli ogroman afirmativni put, to je pozitivna posledica njihovog rada i zalaganja. Jedna od važnih informacija koju im redovno govorim je da je Fakultet dramskih umetnosti samo jedna od usputnih stanica na kojoj uče glumački zanat, a da nakon ove dolazi sledeća inicijacija, nova, mnogo ozbiljnija škola i da to tako i razumeju i ozbiljno shvate. Njihov rast i dalji razvoj zavise samo od voljnog momenta, naravno ima tu i faktor sreća ili sudbina glumca, kako se to kaže, ali pre svega oni su sam svoj instrument, oni sami najbolje sebe poznaju i nema razloga da prema sebi budu bolećivi i da povlađujući svojim slabostima sabotiraju vlastiti put. Za sve uspehe neka zahvale sebi, jer je to istina, a za sve neuspehe, ako ih bude, ili nezvani dođu, neka krive mene.

Vaša supruga Olga Odanović je u emisiji "TV lica kao sav normalan svet" pričala o vašoj nesvakidašnjoj ljubavnoj priči i istakla da ste uvek bili uporni u svemu. Od čega i danas ne odustajete?

- Ne znam koliko je nesvakidašnja naša priča, zaboravio sam jer davno beše... Koliko ljudi toliko viđenja, meni nije nesvakidašnja jer je moja. A istina je, malo je reći da sam uporan, tvrdoglav sam. Umorio sam se od samoga sebe i moraću da razgovaram sa sobom na tu temu, ali nisam siguran da ću da popustim.

Sin Jakov je završio produkciju na FDU, a ćerka Lenka krenula je vašim i Olginim glumačkim stopama. Mislite li da je neminovno da iz umetničke porodice poteknu novi umetnici?

- Ne mislim da je obavezno, neminovno kako kažete da se deca iz umetničkih prodica opredeljuju za umetničke škole. Daleko je veći broj mladih ljudi čiji roditelji nisu imali nikakve veze sa bilo kojom umetničkom formom, a deca ih iznenade i postanu zaista vrhunski slikari, muzičari, glumci, pevači, igrači... Dešava se, naravno da se deca glumaca opredele za glumu ili neko drugo zanimanje koje ima veze sa scenskim umetnostima, kao uostalom deca lekara, novinara, advokata, pekara, automehaničara... Ne vidim ništa neobično u tome. Prirodno je da ako si, doslovno, odrastao u pozorištu, ili uz filmsku ekipu, da ti to bude poznato, blisko i da ti prvo padne napamet da je to tvoj poziv.

Pre više od deset godina, odgovarajući na pitanje jeste li zadovoljni svojim životom ili biste nešto rado promenili, rekli ste "Hvala Bogu na svemu što mi je podario. Ne bih menjao ništa osim sebe". Pa, šta je to što biste kod sebe menjali?

- I opet kažem, hvala Tvorcu na svemu što mi je podario! Ne bih stvarno ništa menjao, osim sebe. Koga drugog da menjam? Bavim se samo onim stvarima na koje mogu da utičem, koje je moguće popravljati da budu bolje, to je dugoročan proces... Sve ono za šta sam uveren da nije u mojoj moći i na šta nikako ne mogu da utičem, otpuštam i ne trošim energiju na to, ma šta bilo.. Zadovoljan sam svojim životom, ali ne odustajem od menjanja sebe jer ako odustanem od sebe to bi bilo kao da izneveravam koncept kreacije po čijem modelu sam i sam nastao. To vam je kao servis na automobilu, ako redovno ne kontrolišete motor, ne menjate filtere, ulje ... motor prolupa.

Šta vas najviše inspiriše? Umete li da uživate za svoju dušu? Kako to izgleda?

- Sunce, svetlost, priroda. Inspirišu me ljudi koje srećem, sa kojima se družim, onako neobavezno. Inspiriše me neiskvarenost, otvorenost, dobrota, ljubav. Ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, izbegavam hranu... i mojoj duši dobro!

Sa kojim od vaših junaka biste se zamenili na dan?

- Sa svima, ako je samo na jedan dan...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije