MIROSLAV TOHOLJ: Dva pola ličnosti

PRE izvesnog vremena, dozvana poznanstvom s osobama sa kojima sam sedeo, mom stolu u restoranu "Kudin most" u Batajnici pripala je družina predvođena poznatim televizijskim novinarom sa kojim su susreti od pre dvadesetak godina bili prilično srdačni.

Foto N. Fifić

Ne mogu reći da smo se ikada poznavali onoliko koliko je sugerisala njegova prisnost od koje sada, u restoranu "Kudin most", nije ostalo ni traga, kao da se nikada nismo čuli ni videli. Ali odavno sam navikao na to da prazan prostor i vreme između poznanika popunjavaju izvesni nesporazumi čijim poreklom se nikada nisam bavio uvek prihvatajući nove odnose zdravo za gotovo. Ozračen čašću koja mu se ukazuje, ponesen svešću o popularnosti koju je u međuvremenu stekao, moj poznanik seo je za sto, a da se nismo ni rukovali, ni upitali za zdravlje, niti je iko tu našao za potrebno da nas međusobno predstavi. Nisu li, zaboga, pomislio sam, do ovog iznenadnoga gosta stigla ogovaranja kojima smo Crnčević i ja svojevremeno uveseljavali sate, i zar ću morati da taj problem produbim ne bi li se napokon razrešio. Pripovedajući docnije o nekom događaju, jedan od prijatelja za stolom, tapnuvši me po ramenu, pomenuo je moje ime, što će neočekivano privući pažnju našeg kafanskog gosta.

- A šta ti dođe onaj Toholj? - upitao je.

Nešto slično dogodilo se i pri prvom susretu sa penzionisanim pukovnikom M. Š., kada mi je u Dom Vojske doneo rukopis istorijske studije o paradržavama i paravojskama na prostoru nekadašnje Jugoslavije, u kojem je u više navrata citirao neke od mojih analiza rata u Bosni i Hercegovini; i on je udvojio "ovog istoričara" i "onog pisca" ne shvatajući da je reč o istoj ličnosti.

Igra zamenicama - onaj, ovaj, on, ja - kada je već smeh zatrpao opštu zabunu, onog dana u restoranu "Kudin most" jednako kao i sada, po ko zna koji put uputila me je na jedno odveć intimno iskustvo koje nikada i ni sa kim nisam probao da podelim. Ne zato što u datom slučaju nije posredi gramatička, već apsolutna kategorija, i što o toj vrsti emocija nije uputno govoriti.

Naime, otkad znam za sebe, a verovatno i pre toga, uvek i svuda, pratilo me je mistično osećanje da ni u čemu nisam sam. Upravo, da postoje dva pola moje ličnosti, dva ugla obavezne provere svakog trenutka i svakog postupka. Neprekidna binarna komparacija. U svemu. Kao da je u pitanju posebno izdvojena particija na jedinstvenom hard-disku. Dok čitam tuđi tekst, ta unakrsna provera dovodi me u polje intuitivnih predviđanja tako da bih, pre nego što ga i dosegnem, uspeo da na približan način napišem nastavak teksta.

Tako je i sa likovima u nekom romanu ili pripoveci. Tako je i sa mojim sopstvenim knjigama.

Svaki put na kakvom književnom poselu reči koje čitam izlažem binarnoj proveri. Najpre reči, potom rečenice, zatim unutrašnji komentar rečenica, najzad komentar komentara...

Zato moji gotovi rukopisi toliko čekaju na objavljivanje. Zato su moja javna čitanja lišena lepote i dikcije kakvom nas pisce u tom poslu odmenjuju glumci i spretni oratori. Događa se neretko da, ispunjavajući dug prema slušaocima, nastavim da odmotavam klupko priče dok se u samo meni poznatom zaostatku još uvek odvija drama preispitivanja nekog maločas pređenog mesta.

Eto, otuda naizust znam svaku svoju knjigu još neko vreme pošto je odštampana, u što su se uveravali učesnici na književnim poselima od pre dve ili tri decenije.

Za one koji još nisu razumeli o čemu govorim navešću po sećanju stih poljskog pesnika Tadeuša Ruževiča: "Gledam sebe kako gledam", iskaz koji bi u mom slučaju mogao da se produži u beskraj. Ili naslov Handkeove pesničke knjige "Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta", kojem se uvek može dodati još koje sučeljeno ogledalo. Ali, aforizam nije najprikladnija forma da se taj fenomen izrazi.

Čak i u najintimnijim životnim događajima, u snovima koje ponekad beležim, neizostavno je prisustvo nepoznatog pratioca kojem ne znam ni striktan oblik, ni prirodu, niti ime.

Osećam tek njegovu prisutnost. Pri svakom pokušaju identifikacije, od čega sam odavno odustao, taj lik - ako je lik, to osećanje - ako je osećanje, biva sve dalje, sve tajanstvenije. Za mene, koji sam njegovo grubo otelovljenje, to je kao da ušivam zakrpe po živoj koži. Usput, to je tema o kojoj nisam zabeležio ni reč, sve se trudeći da zataškam njen značaj.

Njegovo postojanje u žanru alternativnog života svaki govor o tome čini promašenim. Kao i svest kako moja egzistencija predstavlja upravo pravu razdaljinu između njega i mene. Jer, svaka telesnost, pa i moja, odvija se kroz uživanje u materijalnim datostima, kroz nužno mirenje sa svetom, kroz pustoš i prašinu, buku i bes, a s drugog kraja taj drugi entitet, to moje drugo "ja", taj budni izviđač, istrajan i neumoran, lišeno je briga, nedostatnost mu je nepoznata, ono se hrani opažajima i oblacima. Ono je mera sveta, dok je primarno "ja" samo ljuštura, samo odjek koji se gubi u bezdanu poroka, samo talas koji se rasipa ohridi ispraznih nadanja i varljivih nagoveštaja. Od njega sam učio da se ne sme sasvim verovati nijednoj počasti, da se ne valja solidarisati ni sa čijom namerom. On, ona, ili ono - a kad govori o sebi kao stvaraocu, čovek bi trebalo da se koncentriše na treće lice jednine - ne zanosi se formom niti sadržinom onoga što čini, jer kod njega je snaga svakog delanja i njeno apsolutno značenje. Sve čega se setim, sve je već provereno i dokazano, već je deo celine koju ne umem da sagledam i obujmim razumevanjem. I zašto onda ostavljati potencijalna svedočanstvao neuspesima u samopreispitivanju? Da je dato da se zna, književnost bi o tome odavno znala znatno više od Gogoljevog "Šinjela" ili "Dvojnika" F. M. Dostojevskog.

Umetnici obično ne biraju način da svoje delo dostave ljudima do čijeg mišljenja drže. Ali moja spisateljska malenkost teško da bi se mogla podvesti pod taj standard. Ovde se ništa ne odvija po utvrđenim pravilima, već uprkos njima. Upitanju je strah od podvajanja, strah od osipanja usled nesporazuma. Strah od nesporazuma. Zato su, mojom voljom, književna posela povodom izlaska novih knjiga, i uopšte sav taj javni marketing, zaista retka, a iskustvo kojim se ta volja pokriva sticano je početkom devedesetih i gotovo celu deceniju kasnije, javno se zarekavši da po mom ukusu nije takvim se poslom baviti dokle je u životnoj opasnosti nacionalni kolektiv kome pripadam. Angažman koji sam prihvatio tih godina i danas je predmet svakojakih novinskih nagvaždanja. Za oponente moja skromna uloga u otklanjanju opšte nacionalne opasnosti predstavlja primer sramotnog lutanja, bede, ratobornosti i nečoveštva, no ja se ipak na vrednost te uloge oslanjam s ponosom kad god, što bi se reklo, ponestane masti u zglobovima, kad god posustanem. Ili je, možda, tih "mračnih devedesetih" trebalo da kličem i beštimam zbog banalnih nestašica, koje su ionako delovale žalosno - nestašica benzina, hrane za bebe, mleka, ulja i šećera, kao što su klicali, i još kliču, i klicaće izvesni pisci dokle god žalosna trauma ne popusti, to jest zauvek pošto je već reč o istoriji. Šta su rečene nestašice, trenutne i privremene, upoređene s gubitkom kuće i groblja, imanja i sela, grada i zavičaja? Gubitka srodnika i prijatelja? Šta su ta opšta mesta samoporicanja, kojima bi valjalo dodati još ceo spisak tobožnje nacionalne sramote, doli taština nad taštinama, nedotupavnost i čankolištvo?

Pokušavam da se dosetim čime bih mogao da se odužim tom svom osećanju dvojnosti za to što me je u rano proleće 1996. nagovorilo da, sutradan po očevoj sahrani, posetim trebinjsku bolnicu i obiđem sobu u kojoj je otac preminuo. Nikada nisam razumeo na šta je time htelo da me upozori to moje osećanje - da li na to da svet iza nas ostaje čist od naših zemaljskih tragova, ili upravo suprotno - da čak i mesta na kojima smo boravili svega jednu noć ili im se obratili tek jednim jasnim pogledom zanavek čuvaju meru našeg prisustva.

Bolničku sobu, rezervisanu za poslednje ovozemaljske sate, šok-sobu, u času posete još je nastanjivao jedan od onih što su mogli da svedoče o poslednjim trenucima moga oca. Veoma se iznenadio što sam uopšte tu, jer u poslednjim trenucima svesti otac je, nikom posebno, već možda samom sebi, pomenuo moj odlazak u Rusiju. U stvarnosti, te noći trebalo je da po diplomatskom zadatku otputujem u Sjedinjene Američke Države, ali očev osećaj stida izostavio je tu mrsku stranu sveta i zamenio je boljom. "U svakom slučaju, stid će nas nadživeti", pomislio sam parafrazirajući poslednje reči Kafkinog "Procesa", koje sam svojevremeno interpretirao u jednom od romana, konačno uveren da u književnosti sve mora biti matematički tačno postavljeno, da svako delo mora da počiva na zakonima kvantne hemije.

(Objavljeno u zborniku "Savremena srpska proza", Narodna biblioteka "Jefimija")

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije