ZRNCI DOBROTE U POPLAVI ZLA: Tri decenije od smrti slavnog nobelovca Isaka Baševisa Singera

PISANjE je kao proučavanje otisaka prstiju. Stručnjak za otiske traži onu specifičnost koja je karakteristična za svako ljudsko biće.

Foto Arhiva

Za mene, literatura je nauka individualnosti. Divim se mnogim piscima, Dostojevskom, Tolstoju, Čehovu, Mopasanu, Dikensu i Balzaku, ali više ne čitam tako mnogo. Pisci, kad-tad dođu u stanje u kojem mnogo više pišu nego što čitaju. Kad želim da čitam romane, što se retko dešava, vraćam se piscima 19. veka. I sam sam rođen 1904, što je veoma blizu 19. veka - izjavio je ubrzo posle dobijanja Nobelove nagrade slavni Isak Baševis Singer, koji je umro na jučerašnji dan (24. jula) pre tri decenije.

Čovek u čijem su književnom fokusu Jevreji Istočne Evrope koji su živeli po getima i jevrejski emigranti u Americi, bio je, pre svega, vrsan pisac novela i kratkih priča. U celokupnom svom delu tragao je za zrncima dobrote u poplavi zla i s dozom crnog humora ukazivao na ljudske mane, što je već na početku karijere osvojilo čitaoce.

Rođen je 1904. u Leonicinu, u Poljskoj. Njegov otac i deda bili su rabini, a to je trebalo i on da postane. Ipak, od malih nogu pokazivao je radoznalost, "gutajući" knjige iz kućne biblioteke. Veoma rano zainteresovao se i za kabalističke spise, ali je prevagnuo literarni dar i sudbina ga je povela na drugi put: 1935. godine se sa bratom iselio u SAD.

SVA svoja dela pisao je na jidišu, što je objasnio rečima: "Ljudi me često pitaju zašto pišem na jeziku koji se može smatrati mrtvim. Pokušaću da to objasnim u nekoliko reči: volim da pišem o duhovima, a ništa bolje ne priliči duhovima no mrtav jezik."

Singerovi pripovedački koreni duboko su utisnuti u poljsko-jevrejsku kulturnu tradiciju, dok je njegov literarni izraz naglašeno naturalistički. Većina piščevih junaka tragične su ličnosti: "suđeno" im je da žive protivno svojim željama i htenjima. Njegov osoben dar, brzo je uočen. U Americi je postao poznat kada mu je 1953. Sol Belou preveo priču "Gimpel luda", a već šezdesetih bio je najčitaniji pisac SAD. Ipak, Singer nije pokazao mnogo zahvalnosti prema onome ko ga je "otkrio". Stalno se s njim nadmetao, a kad je Belou 1976. dobio Nobelovu nagradu, Singer je bio očajan: mislio je da su mu time smanjene šanse za isto priznanje i da žiri u Stokholmu neće brzo dati ponovo nagradu Jevrejinu - Amerikancu. Ali, nije Singer samo prema Solu bio sumnjičav i nepravedan. I njegov rođeni brat Jošua je bio pisac. Vezivalo su ih kontradiktorna osećanja - međusobno divljenje i duboka konkurencija. Dok je Jošua bio živ, Isak je bio stidljiv i depresivan. Tek, posle bratovljeve smrti osetio se kao "nov čovek".

U Singerovim pripovetkama ogleda se sklonost ka mistici, groteski, jevrejskom folkloru i - erotici.

- Postoji seksualnost u svemu. U toj stvari se ne sporim s Frojdom. Jedini moj spor s njim, mada nisam specijalist, tiče se njegovih "lekova". On veruje da ako nam stvari postanu jasne, prestaju da nas muče. Ali, one nikada ne postaju jasne, tako da nam nema pomoći... - verovao je Singer.

NjEGOV najdraži pisac kratkih priča bio je Čehov, nimalo slučajno, jer su obojica posedovali istančani smisao za pojedinosti i životne sitnice. Voleo je da piše o ljudskim strastima, kao i duhovima, što je objašnjavao rečima:

- Celog sam se života interesovao za natprirodno. Još kao dete znao sam da svet koji vidimo nije ceo svet. Znao sam tada, a znam i sada da postoje bića o kojima nemamo nikakvu predstavu. Nazovite ih duhovima, avetima, đavolicama, kako god hoćete. Naravno, ja ih u svojoj prozi uvek upotrebljavam kao simbol. Ali, to nije samo književni metod. To je povezano sa verovanjem da je svet pun sila koje ne poznajemo.

POŠTOVANjE Spomenik Singeru u Bigoraju, gradiću na jugoistoku Poljske, Foto Arhiva

IZA njega ostali su romani "Mađioničar iz Lublina", "Imanje", "Neprijatelji - ljubavna priča", "Šoše", dvotomni "Moskatovi", zbirke pripovedaka "Spinoza iz Trgovačke ulice", "Kafkin prijatelj", "Strasti", "Stara ljubav", "Kruna od perja". Ipak, najveću slavu doneo mu je roman "Rob".

Singer je čitaoce uveo u svet u kome su živeli čudaci, sveci, strastveni ljudi, grobari, lopovi, demoni, aveti, dibuci... Nažalost, samo šest godina posle Nobelove nagrade, 1984, osetio je prve znake Alchajmerove bolesti. Počeo je da zaboravlja imena svojih književnih junaka, mešao događaje iz sadašnjosti i prošlosti, a u trenucima lucidnosti očajno uzvikivao: "Izgubljen sam!"

Kažu da je pre nego što je umro 1991. godine, ostavljajući za sobom briljantna dela, izgovorio: "Naamah!". Bilo je to ime ženskog demona koji dolazi da se s Metuzalemom sjedini poslednji put.

NAGA DUŠA

IZ POLjSKE je Singer vozom putovao kroz Nemačku, strahujući za sopstveni život. Slučaj je hteo da pasošku kontrolu prođe 20. aprila 1935. godine - na dan Hitlerovog 46. rođendana.

Bila je to srećna okolnost, glatko je prošao. U Parizu se ukrcao na brod sa dva kofera, osećajući se (kako je kasnije govorio) kao "naga duša". Tako kabala naziva dušu koja je napustila jedno telo i čeka drugo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije