KORAK PO KORAK: Kakva je veza između hitlerovskog Apela 88 za odbranu režima Đukanovića i poziva na usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama

KAKVA je veza između hitlerovskog Apela 88 za odbranu režima Mila Đukanovića i poziva na usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama? I kakvu nam budućnost našeg društva prognozira „Njujork tajms“…

Foto: Printskrin

Kada je, ima tome skoro tri godine, ministar u Vladi Srbije Nenad Popović, „kao roditelj i građanin Srbije“, javno iskazao negodovanje zbog toga što nam se „iz Hrvatske uvoze gej slikovnice“ kojima „žele da nas ubede da je u redu da ’Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata’“, TV N1 prenela je njegove reči upozorenja: „Ja sam izneo legitiman stav, a sa druge strane, umesto bilo kakvih argumenata za ili protiv tog stava, dobio sam najdirektnije pretnje i vređanje mene i moje majke. I to od onih koji se navodno najviše zalažu za slobodu mišljenja i široku toleranciju u društvu.“

1984 U međuvremenu je, uprkos demokratski izraženoj volji građana Srbije na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima umesto na osnovu nje, Popović u vladi dobio Gordanu Čomić za koleginicu. A s njom u paketu i Nacrt zakona o istopolnim zajednicama, naime, demokratski iskazana volja građana, koja je i Čomićku i njene ideje na izborima gurnula ispod 1 (slovima: jedan) odsto glasova, ali je ona svejedno dospela do Vlade Srbije, vredna je obzira samo ako je po volji onima koji misle da imaju pravo da svoju volju nameću svima ostalima. Uostalom, kao što je i tolerancija rezervisana samo za one kojima je odobreno da budu tolerisani. A svima ostalima pretnje i vređanje kao Nenadu Popoviću, i toliko o takvoj toleranciji koja se preciznije opisuje kao jednoumlje.

A to znači da nas deli još samo jedan mali korak, jer ništa više i neće preostati, do kažnjavanja zlomisli; Džordž Orvel lepo nam je predvideo kuda idemo, sve i ako je promašio godinu u kojoj će nam se to desiti i ako pride nije mogao ni da pretpostavi da će u Srbiji lice Velikog brata poprimiti oblik Gordane Čomić.

Njegovo iščitavanje ne ostavlja prostor za dvoumljenje: namera autora ovog nacrta, a vratićemo se još tim namerama, jeste da istopolnu zajednicu izjednači s brakom muškarca i žene. Razlika između jednog i drugog svodi se na razliku između šije i vrata, to jest nema je.

Uostalom, kaže član 52, „istopolna zajednica se izjednačava sa bračnom zajednicom u pogledu priznavanja drugih prava i sloboda koja pripadaju supružnicima“, a i inače se (član 14) „sklapa pred matičarem, na svečan način, u službenoj prostoriji prigodno uređenoj za tu namenu“, „partneri istopolne zajednice imaju jednaka procesna prava i procesni položaj u svim sudskim i upravnim postupcima kao i supružnici“ (čl. 30), „na pitanja u vezi s nasleđivanjem partnera istopolne zajednice primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje nasleđivanje, pri čemu je partner istopolne zajednice u pravu nasleđivanja izjednačen sa supružnikom“ (čl. 47) i tako dalje u istom tonu.

A to znači da je zakon, u ovakvom nacrtu, direktno suprotan Ustavu Srbije. Koji u članu 62, stav drugi, propisuje nedvosmisleno: „Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.“

I uz to je nedemokratski, imajući u vidu da je ovakav Ustav Srbije donet demokratskim putem, neposrednim izjašnjavanjem građana na referendumu. No već smo ustanovili da narodna volja nije dozvoljena ako je nedozvoljena.

A cinizam autora nacrta ovog zakona utoliko je veći što oni, u obrazlaganju ustavnog osnova za njegovo donošenje, navedeni član 62 ne spominju ni slovom ni brojem.

Ali naravno da ovde nije reč o tome. Problem je kudikamo veći od same problematične ideje da u ime jedne (seksualne) potrebe jedne male grupe ljudi treba da budu pogaženi i tradicija i demokratski izražena volja čitavog društva. O ustavu da i ne govorimo.

Ali idemo redom, a sledeći korak nagovestila nam je ovih dana ministarka Čomić u razgovoru za b92.net, objasnivši da pitanje usvajanja dece samo sada, dakle, u ovom trenutku, nije tema. Ali: „Svakako da bismo u budućnosti želeli da razgovaramo o ovom pitanju.“

Ovako se u praksi ostvaruje strategija kuvanja žabe, malo-pomalo tako da i ne primeti da je skuvana. A tu je i član 37 ovog nacrta zakona, da potvrdi sumnju da je reč o kontinuiranom procesu koji neće biti okončan, već, naprotiv, podstaknut donošenjem Zakona o istopolnom partnerstvu. Dakle, deca: „Svakodnevne odluke u vezi sa detetom, koje živi s roditeljem koji je u istopolnoj zajednici, može donositi i partner koji nije roditelj deteta uz pristanak partnera koji je roditelj deteta i u najboljem interesu deteta.“ Onaj mali Roko je već na dobrom putu da dobije dvojicu tata ili dve mame…

Džef Bezos, primera radi, koji kroz svoj „Vašington post“ LGBTItd. prava podržava s jednakom žestinom kojom u svom „Amazonu“ zabranjuje osnivanje radničkih sindikata i sve ostale pokušaje zaposlenih da ne budu tretirani kao potplaćeni automati u pelenama za odrasle.

A da ne podsećamo na američku brigu za ljudska prava u Iraku, Siriji, Libiji, Jemenu, Avganistanu…

Pa i ovde nije mnogo drugačije, jer poprilično u oči upada da istopolne zajednice sad podržava čitav niz potpisnika onog hitlerovskog Apela 88 (Heil Hitler, „h“ je 8. slovo abecede) podrške Milu Đukanoviću i njegovom zakonu za otimačinu imovine Srpske pravoslavne crkve; od Nedima Sejdimovića i Dinka Gruhonjića do Alekseja Kišjuhasa, Aleksandra Olenika, Slaviše Lekića, Dušana Petričića… I zaista je teško, ako ne i sasvim nemoguće, dokazati da je u isto vreme moguće zalagati se za Mila Đukanovića i za ljudska prava, jedno s drugim ne ide.

ČAS ČITANjA Hoćemo da kažemo da, kada je reč o doslednosti Džefa Bezosa (ili Nedima Sejdimovića, na primer) u zalaganju za ljudska prava, postoje valjane osnove za pomisao da ih to zapravo uopšte ne zanima. Već da svi zajedno, svako spram svojih mogućnosti, učestvuju u sprovođenju jedne konkretne agende, najzad, staro pravilo kaže da treba pratiti tokove novca…

O konačnom cilju ove agende može da se nagađa. Ali već sada je izvesno kuda ona vodi nakon što je počela da se sprovodi gej prajdovima, pa istopolnim zajednicama i brakovima, usvajanjem dece… Na red su, na ovom putu čovečanstva u njegovu svetlu budućnost, stigli „transvestitski časovi čitanja priča“ deci predškolskog uzrasta; pa se ispostavi, kao u Hjustonu, da su deca na druženje podvedena „registrovanom seksualnom prestupniku koji je bio osuđen zbog zlostavljanja osmogodišnjeg deteta“ (citat iz „Volstrit džornala“, spomenuo je ovu epizodu i „Njujork tajms“, ali bez većine detalja), a ovih dana je i u Milvokiju, zbog posedovanja dečje pornografije, uhapšen jedan od organizatora ovih časova čitanja…

Da li je ovo budućnost koju želimo za sebe i svoju decu?

Naravno, uvek možemo i da ne usvojimo zakon koji nam sprema Gordana Čomić. Makar aktuelna vlast poseduje više nego dovoljnu većinu za to, kao i podršku naroda. Ako ga uopšte iko pita u kakvom društvu želi da živi i podiže decu.

(Pečat/Nikola Vrzić)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije