KADA STRAH I BRIGA POSTANU SVAKODNEVICA: Dr Sanja Kalaba ukazuje na pogubne posledice anksioznosti

SVAKO od nas ponekad oseća strepnju, nemir, brigu ili strah prilikom suočavanja sa važnim životnim odlukama, problemima na poslu, uoči polaganja ispita...

Foto Privatna arhiva

Sve se to može podvesti pod normalnu, svakodnevnu zabrinutost. Ali ako strah i briga prerastu u svakodnevnu pojavu, posredi je anksioznost, jedan od najučestalijih poremećaja ovog veka. Ipak, uz odgovarajuću terapiju, moguće je vratiti se normalnom životnom ritmu, a životne izazove i probleme više ne doživljavati kao nepremostivu prepreku.

Da su anksiozni poremećaji znatno opasniji od normalne zabrinutosti, te da mogu da postanu konstantni i samim tim predstavljaju prepreku u borbi sa uobičajenim svakodnevnim životnim teškoćama, potvrđuje nam dr Sanja Kalaba, psihijatar u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti "Dr Slavoljub Bakalović" u Vršcu.

- Normalan strah je emocija koja se pojavljuje u situacijama objektivne, realne opasnosti i najčešće se manifestuje telesnim simptomima poput ubrzanog disanja i rada srca, te napetosti u mišićima. Sve ovo ima za cilj pripremu organizma da se izbori sa pretećom opasnošću. Patološki strah ima slične manifestacije, ali ga karakteriše odsustvo objektivne opasnosti ili emocionalni odgovor koji nije u srazmeri sa realnom opasnošću - objašnjava dr Kalaba, uz napomenu da je u drugom slučaju reč o anksioznosti koja vremenom donosi pad opšte funkcionalnosti u svakodnevnom životu osobe.

Koje vrste anksioznosti prepoznaje vaša struka?

- Anksiozne poremećaje možemo podeliti u dve grupe: fobični anksiozni poremećaji, u koje spadaju agorafobija (bez paničnog poremećaja ili sa paničnim poremećajem), socijalna fobija i specifična (izolovana fobija) kao i panični poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj i mešoviti anksiozno-depresivni poremećaj. Naglašavam da i u drugim psihičkim poremećajima može da se pojavi anksioznost kao simptom.

Na koji način čovek koji kod sebe primeti prve znakove anksioznosti može sebi da pomogne?

- Veoma je važno da se na dnevnom, nedeljnom, mesečnom nivou, pronađe vreme za sopstveno zadovoljstvo, za nešto što nas opušta i raduje. To u današnjem tempu života nije lako. Lagana fizička aktivnost, literatura prijatnog sadržaja, druženje i sve ono što relaksira mišiće, uravnotežuje disanje, može da pomogne. Ukoliko primetimo da nas taj "slobodno lebdeći strah" sve češće navodi da pomenute aktivnosti propuštamo/izbegavamo, najbolje je obratiti se lekaru.

Kada anksiozne osobe najčešće potraže lekarsku pomoć?

- Najčešće se jave kada uobičajeno svakodnevno funkcionisanje više nije moguće. Deca i adolescenti se jave kada počnu ozbiljnije smetnje sa koncentracijom i učenjem, sve češće i duže izostaju iz škole, postepeno se zatvaraju u sebe i socijalne aktivnosti redukuju ili potpuno prekinu. Odrasli se žale na smanjenu efikasnost u radu, na poslu, često im je boravak na radnom mestu neizdrživ, odnosi sa okolinom se narušavaju zbog snižavanja praga tolerancije koji se pretvara u frustraciju.Anksioznost koja traje iscrpljuje njihove psihičke rezerve, te mehanizmi odbrane sa kojima se ranije zadovoljavajuće funkcionisalo, više ne rade.

Foto Privatna arhiva

Kako uspostavljate dijagnozu anksioznosti?

- Zbog česte, mogu slobodno reći, zloupotrebe medicinske stručne terminologije u svakodnevnom životu, kao i zbog sve češće pojave samodijagnostikovanja i samolečenja uz nedovoljne i neadekvatne informacije pronađene putem interneta ili od nestručnih lica, da dijagnozu anksioznog poremećaja postavlja psihijatar. Procena se zasniva na evidentiranom postojanju simptoma anksioznosti, a uz odsustvo realne opasnosti ili prisustvo precenjene opasnosti, kao i uticaju ovih simptoma na svakodnevno funkcionisanje - lično, porodično, profesionalno i socijalno.

Kakva terapija se primenjuje i koliko dugo lečenje može da potraje?

- Plan lečenja se formira individualno, a podrazumeva farmakoterapijski ili psihoterapijski pristup, ili kombinaciju ova dva pristupa. Od lekova najčešće se propisuju antidepresivi iz grupe selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina i grupe inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina jer je njihova efikasnost kroz vreme dokazana. Uz njih, koriste se benzodijazepini (čuveni "bromazepam" je među njima), za koje se mora naglasiti da njihova upotreba ne sme biti "na svoju ruku" i bez kontrole psihijatra. Lečenje ovim lekovima ne sme da traje dugo zbog moguće pojave zavisnosti i apstinencijalnog sindroma. Lečenje traje najmanje šest meseci od postizanja potpune remisije, a najčešće između godinu dana i dve godine.

U kojim slučajevima anksioznost može da predstavlja mentalni problem?

- U svim onim slučajevima gde se značajno remeti funkcionalnost i kvalitet života.

Kako se izboriti sa tikovima kojih osoba jeste svesna, ali ne može svojom voljom da na njih utiče?

- Tikovi su najčešće brzi i iznenadni i nisu usmereni ka nekom cilju. Mogu biti motorni (nevoljno pokretanje nekog dela tela) i vokalni (ispuštanje neodređenih glasova, kašljanje, izgovaranje reči). Osim toga, mogu biti prosti i složeni. Prosti se sastoje od jednog pokreta ili glasa koji se ponavljaju.Složeni tikovi mogu uključivati i motornu i verbalnu komponentu. Najčešći prosti tikovi su treptanje, podizanje obrve, sleganje ramenima, okretanje ili trzanje glave i vrata. Složeni uključuju kompleksnije pokrete kao što su grimase, specifične modele hodanja, šutiranje i slično. Složeni vokalni tikovi uključuju ispuštanje brojnih zvukova, ponavljanje slogova, reči ili fraza, ređe izgovaranje socijalno neprihvatljivih reči ili fraza (koprolalija).

Da li se pomoću vežbi i medikamenata mogu potpuno neutralisati hronični tikovi?

- Jedan od vidova tretmana jesu vežbe relaksacije, vežbe u vodi ili masaža. Poželjno je da se detetu u toku masaže skrene pažnja na mišiće koji su napeti, te da se dete nauči da ih voljno opušta. Rade se imitacije ili vežbe u ogledalu, ritmične vežbe, vežbe za koordinaciju u prostoru za ujednačavanje tonusa mišića i diferencijaciju pokreta. Ove vežbe sa detetom izvodi defektolog-reedukator psihomotorike. Kod hroničnih tikova, uvodi se i farmakoterapija. Neka istraživanja ukazuju na povećan nivo dopamina u mozgu kod pojave tikova, no pošto etiologija ovog poremećaja nije potpuno razjašnjena, procenjuje se timski (psihijatar, neurolog, psiholog i defektolog). Još uvek nema dokazano efikasnih medikamenata za lečenje hroničnih tikova.

I ROĐENjE DETETA JE STRES

U KOJIM konkretnim slučajevima se osećaj teskobe zbog stresa može pogoršati?

- Ako je anksioznost već neko vreme prisutna, ona crpi naše psihičke rezerve, tako da svaka stresna situacija ili ona koju osoba doživljava kao stresnu, gotovo sigurno dovodi do porasta tenzije i pojačanja osećaja teskobe: bolest ili gubitak bliske osobe, lični zdravstveni problemi, egzistencijalna nesigurnost, traumatska dešavanja na ličnom i globalnom planu. I "pozitivni" stres je ipak stres. Rođenje deteta takođe može dovesti do porasta anksioznosti, zbog osećaja nesigurnosti i neizvesnosti u novonastaloj situaciji.

STRAH KOJI LEBDI

ZAŠTO se anksioznost često naziva i "slobodno lebdeći strah"?

- Termin počiva na gledištu iz ugla posmatrača, a ne osobe koja anksioznost proživljava.

Za posmatrača, ta osoba se plaši svega i svačega, a nema realnog spoljašnjeg razloga za strah, te tako taj strah posmatrač doživljava kao bespredmetan, kao strah koji slobodno lebdi. Iz ugla pacijenta, međutim, taj strah je izrastao iz njegovih unutrašnjih procena.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije