FELJTON - VREME VELIKIH PROFESIONALACA: Miro Radojčić i Jovan Ristić Rica, svako na svoj način, postavljali su temelj savremenom novinarstvu

JOVAN Ristić Rica rođen je 1939. godineu Beogradu, gde je završio gimnaziju, a potom i Fakultet dramskih umetnosti. Režirao je preko 2.500 TV emisija, snimio dva filma, režirao pedesetak pozorišnih predstava, nebrojeno spotova, brojne manifestacije, među kojima i osam sletova za Dan mladosti u Titovu čast, na stadionu Partizana. U televiziji je proveo 48 godina kao autor emisija, reditelj, urednik i direktor.

Miro Radojčić sa koleginicom u kafani "Grmeč" / Foto iz knjige "Vračarci krstaši"

Nezaboravne su njegove emisije o "Sedmorici mladih", serije "Koncert za ludi, mladi svet" i "Divlje godine". Učesnik je na festivalima u Varšavi, Dablinu, Moskvi. Imao je opsežan opus i kao glumac i kao reditelj u pozorištu "Dadov", da bi kasnije postao upravnik Teatra T, gde su se izvodile predstave "Briljantin", "Alan Ford", "Lukrecija iliti Ždero"i druge. Jednostavno, Rica je bio čovek koji je znao svoj posao.

RADO me je dočekivao i pričao mi detaljno o svom životu i radu. Kada sam ga pitao da li mu nedostaje TV sada kada je penzioner, rekao mi je: "Kada sam odlazio u penziju, smatrao sam da je to kraj života. Međutim, ubrzo sam shvatio da je u penziji fenomenalno. Više se ne trzam kad zazvoni telefon, ne moram baš uvek da podignem slušalicu, više me ne pozivaju mnogo, a i kad me pozovu, pozovu me na sećanje koje je obično lepše nego šgo je sgvarno bilo."

Rica je na Televiziju došao 1966. godine i tada je režirao seriju "Koncert za ludi, mladi svet", nekoliko kvizova i novogodišnjih programa. Tada se predstavio gledaocima emisijama "Nedeljno popodne". "Gotovo sam priveden da bih režirao jednu emisiju, 'Koncert za ludi, mladi svet', u vreme kada su tu emisiju odbila da rade dvojica poznatih reditelja. Ja sam prihvatio, jer je Koncert trebalo da predstavlja iznenađenje, ali niko nije bio siguran hoće li to iznenađenje biti prijatno ili neprijatno, pa ljudi nisu hteli da rizikuju. Međutim, najiznenađenje u tom susretu sa muzikom bio sam ja! Tada sam shvatio da je to jedan od žanrova za koje reditelj mora najduže da se priprema. Često me je moja baka pitala: `Sine, hoćemo li da se bavimo nečim ozbiljnim, ili ćeš ti i dalje da se igraš`?"

"MOJ stan je postao klub, jer kroz njega stalno defiluju gosti, prijatelji, drugovi... Ja imam i sporedno zanimanje: volim da radim makete aviona, da skupljam marke, značke, stari novac, đulad od 15. do 18. veka.... Ja mislim da smo mi izgubili smisao za šalu, pa se zbog toga često pitamo zašto nema humora na televiziji. Mislim da ga skoro nećemo ni imati, odnosno, sve do trenutka dok ne izmenimo stav prema humoru. Danas ne smete više ni na čiji račun da se našalite. Ako to i učinite, odmah vas optuže da ste ih politički, društveno, nacionalno, sindikalno, ili kako god hoćete - ugrozili. A šala mora da bude na nečiji račun. Nije nama smešno što se Englezi šale na svoj račun. Nama bi bilo mnogo smešnije kada bismo se i mi šalili na svoj račun. Ja sam siguran da kod nas važi pravilo da specijalno Beograđani umeju lepo da se šale. Umeju oni i da se smeju - ali na tuđ račun.

MIRO Radojčić je doajen srpskog novinarstva. Nema sumnje da je nezaboravan i neponovljiv kao novinar i kao gospodin. Iz njega je prosto zračilo gospodstvo, koje se ne stiče ni titulom ni parama. To je čoveku dato od Gospoda. Ili jesi ili nisi gospodin. Gospodstvo zrači iz čoveka, ono se vidi kao aura, i to se ne može se reći o svakome. Gospodin se rađa, a ne postaje. To se ne može ni u jednoj školi naučiti, niti diplomom zaraditi. Pametni ljudi znaju ko je gospodin, ko je gazda, a ko drug, ko je mangup, ko baraba, a ko hohštapler. Svako ima svoje pravo ime. Zato ove reči valjda i postoje.

Ovaj doajen srpskog novinarstva i dugogodišnji novinar "Politike" bio je poslat u inostranstvo kao prvi dopisnik zemlje koja je tada želela da otkriva meridijane. Tako je Miro postao lični prozor u svet svakog čitaoca "Politike", pa i moj. Ostaće zapamćen kao čovek koji je Jugoslovenima otkrio teniski turnir u Vimbldonu, odakle je slao neponovljive izveštaje.

MNOGI njegovo gospodstvo i dendijevski izgled nisu mogli da svare, i nisu mogli da mu oproste spoljnopolitičke komentare koji su godinama objavljivani svakog petka na naslovnoj strani "Politike", kojima je stekao ugled u svetu, a kod nas veliku slavu.

Miro je od početka osamdesetih godina dolazio u Hadži Ruvimovu ulicu broj 21, kod svog prijatelja Rodoljuba Roćka Rankovića, na partiju šaha. Oboje su bili poslenici ove "kraljevske igre". Roćka sam poznavao još od mojih gimnazijskih dana. Bili smo kućni prijatelji. Miro je jednom prilikom ispričao događaj koji mu je ostao urezan u sećanju. Odigrao se davne 1958. godine, kada je čuveni Mančester junajted došao u Beograd na revanš utakmicu sa Crvenom zvezdom. Bio je februar, sa puno snega. Englezi su vodili 3:0,ali je Zvezda, zahvaljujući raspoloženom Bori Kostiću, izjednačila na 3:3.

Na banketu te večeri u "Mažestiku", fudbaleri Mančestera i njihov menadžer Mat Bazbi, "pobratimili" su se sa crveno-belima i najavili da će doći u Beograd povodom otvaranja Zvezdinog stadiona "Marakana".

VESELjE je nastavljeno te noći u Skadarliji, uz pesmu i igru. Sedeo sam za istim stolom sa kapitenom i legendarnim fudbalerom Mančester junajteda Bobijem Čarltonom. Pored mene je bio sekretar tog velikog kluba, mister Krikmar, koga sam upoznao još mnogo ranije. Tada mi je mister Krikmar ponudio da krenem sa njima u London. Bio sam u dilemi, jer sam nekoliko dana pre njihovog dolaska od moje "Politike" dobio stan - garsonjeru opremljenu kaučem i sa dve fotelje u Bulevaru revolucije, kod "Male Madere". Namera mi je bila da stan ukrasim tepihom. Pošto u Beogradu nije bilo tepiha, prihvatio sam ponudu sekretara Mančestera, znajući da ću se vratiti u Beograd sa tepihom. Te noći pred zoru, posle proslave, došao sam u stan, malo odspavao, promenio odelo. Kada sam stigao na aerodrom, shvatio sam da mi je pasoš ostao u sakou u kome sam bio u Skadarliji. Odmah sam krenuo prema stanu taksijem i vratio se sa pasošem, ali avaj, avion je već odleteo. Tešio sam sebe - šta je tu je, "svako zlo ima i svoje dobro", i otišao u stan da se dobro naspavam. Iz sna me je probudio telefon. Javljao mi se glavni urednik "Politike" uzbuđenim glasom: "U Minhenu je pao avion sa Mančesterovim igračima. Dođi hitno u redakciju."

Na spisku poginulih bio je i mister Krikmar, moj nesuđeni domaćin. Dok sam pisao tekst, plakao sam za ljudima sa kojima sam u Skadarliji te noći lumpovao, zahvalan što sam zbog zaboravljenog pasoša izbegao katastrofu.

SUTRA: KOŠARKAŠKE LEGENDE PIVA I DUDA

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - VELIKI HRONIČARI BEOGRADA: Slobodan Marković, Momo Kapor, Slobodan Stojanović pripadali su elitnim generacijama Čuburaca

14. 04. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - KNjIŽEVNA LEGENDA IZ KOMŠILUKA: Crnjanski je govorio da se ne boji smrti, jer je već toliko puta umirao

13. 04. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - CVETNI TRG POPUT OKSFORDA: Prva filmska muzika odredila je dalje bitisanje kompozitora Zorana Hristića

12. 04. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - ODRASTAO U "KALENIĆU": Zorana Hristića, tokom života, kljucaju vranjski geni, koji su mu prirodno usađeni po majčinoj liniji

11. 04. 2021. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - KUVAR U BOKSERSKIM RUKAVICAMA: Kako je Voki Kostić preporodio i obogatio repertoar savremenog pozorišta

10. 04. 2021. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - POSLEDNjI ROK I DžEZ SAMURAJ: Ne može da se vežba da budeš duhovit ili pametan

09. 04. 2021. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije